Председник Израела неће бити у Москви 9. маја. Има важнија посла – саопштили су у Израелу.
Многи су почели да негодују: како тако, па Црвена армија је спасила Јевреје, а сада председник јеврејске државе чак не жели ни на јубилеј да допутује у Москву и да каже „хвала”.
Зар се открило да је Освјенцим (Аушвиц) ослободио Обамин деда, а не Руси? У најгорем случају, Украјински фронт у којем нису били само Украјинци. Зато они подржавају Бандеру, а пљују Путина.
Неки су већ предложили израелском председнику да отпутује у Кијев где ће можда организовати алтернативно обележавање краја Другог светског рата – кратком церемонијом чији учесници ће носити портрете Степана Бандере и Хитлера.
Оштроумни јеврејски блогер Михаел Дорфман посаветовао је, чак, шефу државе Ривлину да 9. мај прослави у … Ташкенту. Јер, милион Јевреја се борило на ташкентском фронту – пише Дорфман – па тамо јеврејски председник и треба да буде на 70-годишњицу Победе.
Oдбијање из Тел Авива (да Ривлин иде у Москву) подсећa на јеванђељску параболу.
Један богати човек приредио пир, позвао на њега одабране, а они нису дошли, образлажући недолазак свако на свој начин. Ражалостио се домаћин, па послао слуге на улице свога града да на гозбу доведу сиромахе, хроме и слепе. Тако је било много званих, али мало одабраних. Тако је то било у причи.
Дакле, не долази израелски председник? Добро. Позовимо Махмуда Абаса, председника Палестине. Он би веома волео да допутује. А у томе би било и смисла.
Као прво, крепки бедуини-Палестинци, ратници Арапског легиона под командом Глаб-паше, учествовали су у рату, ослобађали Сирију и Либан од француских вишиста, Ирак од профашистичких снага Рашида Алија, ратовали против елитних немачких јединица Ромела у Египту и Либији.
А као друго, Палестинци су – жртве рата. Остали су без својих кућа и насеља и помешали се са јеврејским избеглицама. Тако они све до данас лутају, мада је рат одавно прошао.
Овако би се могло поступити и са другима званим, а не одабраним.
Не желе да дођу председници Пољске и балтичких земаља у Москву?
Одлично! Уместо њих могу се на параду позвати немачки политичари који маштају да свој прогнани народ врате у Мемел (данашња Клајпеда у Литванији), у Бреслау (данашњи Вроцлав) и Данциг (данашњи Гдањск).
Русија је све то дала балтичким народима, Пољацима и Украјинцима, али више не треба да стоји на путу њиховог повратка ранијим власницима.
Русија, осим овога, може пружити несмртоносну помоћ и афроамериканцима Фергусона и Чикага, борцима народне милиције Монтане и Небраске који се боре против самовоље америчке полиције.
А некима можемо и оружјем помоћи.
Уосталом, могли бисмо позвати и лидере Хамаса и Хезболаха, да буде гушћа чорба.
Празник мора бити радостан, а ако нису дошли позвани – нека дођу они које одаберемо.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
