Република Српска између опстанка и нестанка

Пише: Мишо Вујовић

“Република Српска бира између опстанка и нестанка”авакве и сличне драматичне пароле могу се ових дана чути и видети широм Републике Српске, и то у табору власти и опозиције. Кампања је пуна великих речи, великих обећања и великих оптужби, али је све то суштински, само дим који прикрива чињеницу да се најважније већ догодило, и то мимо избора, мимо народа и мимо институција.
И то прихватањем, применом и нормализацијом бројних нелегитимних одлука високог представника Кристијана Шмита. Нелегитимних у пуном смислу речи: човек који себе назива високим представником никада није добио мандат Савета безбедности УН, што га чини политичким инструментом, а не међународним арбитором.
Оно што је још драматичније јесте чињеница да је актуелно руководство Републике Српске, на челу са до јуче неприкосновеним Милорадом Додиком — човеком који је после наглог „прања“ биографије и укидања санкција Запада (сума ће остати неком другом да је изговори) поново загрлио „међународне партнере“ — у пракси пренело огроман број надлежности са нивоа Бањалуке на ниво заједничких институција у Сарајеву.
То је онај тихи, дуги политички земљотрес који је отворио врата унитаризацији БиХ и предаји ентитетских ингеренција. Кажу да историја не познаје празан простор; оно што један не брани други преузме. Бањалука је престала да брани, а Сарајево је почело да узима. У последњих двадесет година, под притиском, уценама, „добровољно“ или под актима високих представника, Република Српска остала је без најважнијих полуга државности.
Укидање Војске Републике Српске и формиране Оружаних снаге БиХ свакако је најболнији пренос надлежности у историји постдејтонске БиХ.
Бањалука је такође изгубила контролу над безбедносно-обавештајним сектором.
Успостављени је Суд БиХ и Тужилаштво БиХ са проширеном надлежношћу. Ентитетско правосуђе практично стављено под сарајевски кишобран.
Формирањем Управе за индиректно опорезивање и ПДВ , акцизе и царине више нису у рукама РС приходи зависе од „расподеле“.
Монетарна политика је потпуно на државном нивоу и под међународном контролом.
Република Српска изгубила је контролу над границама.
Од комуникација, преко високог образовања до акредитација — бројне надлежности су „тихо“ пренете на државни ниво.
Симболички али значајан уступак, државни ЈМБГ који је заменио ентитетске регистре.
Све ово није настало преко ноћи, већ као резултат системског процеса у коме су, на једној страни, високи представници бескрајно ширили свој мандат, а на другој — домаћи политички актери пристајали на оно што је по Дејтону било недодирљиво.
У тренутку када су војска, обавештајна служба, судство, порези и границе већ прешли у руке Сарајева, једини преостали простор за надметање је преко потребно јединство народа у одбрани Републике Српске настале не само као жеље српског народа да има државотворну аутономију у БиХ већ као одбрана од репризног сценарија из два светска рата.
Узнемиравање народа, ширење лажи, распуривање мржње и страха, дизање температуре до тачке кључања све је то постало део политичког арсенала. Али то не мења суштину: надлежности које су одређивале Дејтонску Републику Српску више нису у њеним рукама.
Зато колико год звучало патетично, парола која кружи Бањалуком и Требињем није далеко од истине:
„Република Српска бира између опстанка и нестанка.“
Само што се тај избор не решава само на биралиштима.
Он је већ пао на документе које су у тишини потписивали политичари, наметали високи представници, а аплаудирале амбасаде.
На крају остаје питање које нико не сме да постави наглас:
Да ли постоји пут назад?
Правни готово никакав.
Политички — зависи од храбрости.
Геополитички — од тренутка који Балкан увек изненада донесе.
Јасно је само једно: ако Република Српска жели да опстане у оном облику у ком је рођена у Дејтону, мораће да се врати из кампањских парола у свет институција, закона и реалне политике. А то је увек болније и спорије од митинга.
До тада, избори ће бити само параван или изговор али не и одговор.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: