Рефлекс побуне

Пази `вамо: што је дубља криза на свим нивоима у једној држави (узмимо овог пута за примјер ЦГ), то је, парадоксално, власт све јача, јер управо криза условљава пучанство на све оно што оно не би требало да подноси, али, виђи врага, управо криза на површину избацује подједнако и суштину и муљ, тако да су се, још једаред, Беранци потврдили као тврд орах, они који одолијевају ударима злих времена, и који су, као такви, једни од стубова слободарства у ЦГ, иако их (што као сјеверњак поуздано знам), нахијски заумници третирају као руралце, што не смета да опет докажу – ко животари у жабокречини, а ко на „високом и достојанственом ваздуху.“ (Ниче)

Ех, котлина не умије осим да робује! Нпр., административна котлина каква је Подгорица, од чега је она тренутно саздана, ако не од – менталитета цаффе-ликова… Знаш онај типично (као) урбани скептицизам: ма пусти, мојне ме са том чупри, ак` влада тридесетак година, онда је за то и дат, итд… На томе се, углавном, у кратким цртама, оформљује свијест тобоже (дакле, само територијално) великих градова, тзв., урбаних епицентара, који су (да ти ја кажем – што реко један паметни), чисто срање, једна дугачка џада којом газе све пословни, отуђени и празноглави људи. И баш зато, гдје посустане главни град (и толико пута перјаничка пријестоница), сјевер ће показати да је био, и остао, браник части и достојанства у ЦГ. (Е, сад, то што „староподгоричани“ за све окривљују дошљаке, њихова је филозофија, у коју ће се потписник текста друге прилике аналитичније упустити.)
Дакле, драги моји, наравоученије је – ДПС-у се да стати на крај! Битно је само не бити малограђански уображен, већ примити к знању да живимо у пакленој реалности, оној која је црвенија од црње, у којој је будућност као идеја до лакта ампутирана, гдје се не зна ко пије (банчи) а ко плаћа (по елтиним, подгоричким, адолесцентним клубовима), гдје нахијски риђокосац мрзје сјеверњака, а онај из Котора држи да је по себи дат. Све нам то говори да је коначно сазрјело вријеме да се курталишемо племенске свијести! Свакако, она је клица комунизма!

Данас, Беране је у ЦГ доказ да у нашем ДНК-а и даље тече слободарска крв. Узалуд притисци у свим замисливим (и незамисливим) формама, наш човјек се не да у чвор везати. Тим прије, Беране као примјер слободе говори – слобода није утопија, већ једина реалност за коју знамо! Тотална контрола није могућа, и поред свих „спавача“ унутар опозиционог бића, слобода нађе свој глас, и свој, богуфала медиј, који, ваистину, у једним од најтежих времена које памти ЦГ, успијева да слови слободно.

(Слобода нема алтернативу.)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: