„Разјарени бик и нежељено дете југословенског фудбала“: Прича о Синиши Михајловићу
1 min readПише Александар Апостоловски
Бајернов голман Ауман је мирно посматрао то споро путовање велике лопте ка свом челу. Лет је био дуг, као чартер Јата ка Шарм ел Шеику. Минут раније, халф Штрунц није имао нарочитог избора. Оборио је Савићевића на више од 35 метара од гола Немаца.
Био сам тада на северу. Ветар је ковитлао локне Синише Михајловића и бесном дечаку је женскасто лице сијало под рефлекторима Маракане, као најбољој риби на Фешн Вику. Синиша је узео дуг залет, а онда потрчао… Ауман је имао времена да напусти гол, да оде у шопинг у Чумићево сокаче и купи себи црвени сако и шарену кравату, а жени украдену огрлицу из Милана. Потом да попије капућино код Коња, оде на Шкембиће у Стару Херцеговину, а онда да таксијем обиђе Панчевачки бувљак, да осети пулс Србије, уочи великог рата.
Али, Ауман није учинио ништа од тога. Чекао је извесност, извршење пресуде, Камијеве инспекторе из кошмара… Уследила је детонација. Немац је остао скамењен неколико секунди, лопта је завршила у голу, а голман се потом срушио као стара вишеспратница којој су минирали темеље, да би на том месту подигли нови Арканов замак. Те вечери, Звезда је елиминисала Бајерн и отишла у велико финале Купа шампиона, а Милојко Пантић је постао тек нешто баналнији сурогат Војислава Илића Млађег, највећег љигавца међу лиричарима, са поемом „Небо се отворило“.
Док је славни Милојко певао оде радости својим промуклим гласом, београдске хотеле у то доба запоселе су чудне птице, пратиоци рата, попут монденских српских принцеза, филозофа са искрзаним сакоима које је сакупљао Слоба, а потом им обезбеђивао апартмане и уваљивао им оперске певачице и баронесе, док су бандити Удбе враћани са запада у престоницу, да се спремају за догађаје који следе.
Нежељено дете југословенског фудбала, бесан пас мешанац, уклети геније малих стопала, попут Рокија Марћана, са лицем девојке и телом разјареног бика, располућеног срца и породичног проклетства, савршено се уклапао у тај постмодернистички свет страве, ужаса и црне комедије. Плашили су га се и поштовали га.
Заправо је рат одредио Синишину судбину. Рођен је у Борову Селу, надомак Вуковара, као полутан. Отац Србин, мајка Хрватица, дакле, типичан југословенски мешанац. Никоме драг, никоме потребан, у селу у којем је започео истински распад Југославије. Словенија је била лаки петинг у односу на то што ће уследити у селу, када је хрватска Туђманова полиција кренула да успостави нову власт и уместо добродошлице, наишла на заседу побуњених Срба….
Пет година раније, Синиша већ игра за локални тим из Вуковара, потом за репрезентацију социјалистичке Хрватске. На хоризонту се не назире крваво сунце. Синиша одлази у Динамо из Загреба, на међународном турниру проглашавају га за најбољег играча, али Ћиро Блажевић, паралелно преговара и са Радмилом Михајловићем, познатијим као „Линекер из Фоче“. Каква грешка! Превејани Ћиро ослушкује шумове који долазе, наслућује нове ветрове, мирише му на несрећу и схвата да су два „Михајловића“ исувише за један Динамо и један Загреб. Само му је недостајало да су Дражу ископали на Максимиру. Одриче се „Божје левице“, громовитог левог крила, са разорним ударцем.
Био је то први знак за коврџавог дечака готово женског лица, да је обележен својим рођењем. Одлази разочаран у Војводину, код Осјечанина Љупка Петровића, још једног Србина из Хрватске који прелази преко Саве.
Какав се страшан тандем ствара међу равничарима. Војводина осваја титулу првака Југославије, са мирним стратегом и дечаком који се под рефлекторима претвара у вукодлака. Синишина судбина је већ била написана, као пергамент проклетства у Маркесовом роману „Сто година самоће“. Војводина је сувише мала да би апсорбовала његов бес, његову енергију, његову мржњу… Прелази у Звезду, где га чека Роберт Просинечки, још један полутан, још један мешанац из хрватско-српског брака, још један сувишни дечак за нови Динамо, новог Ћиру и нову Хрватску…
Али, тадашњи директор Звезде Драган Џајић схвата ко је трећа карика која му недостаје. Позива Љупка Петровића да преузме Маракану, јер добро зна да тројица очајника и одбачених, сва тројица различитих карактера, са измешаном крвном сликом, представљају убојиту есксплозивну смесу, у магацину муниције са Црногорцем Савићевићем, Македонцима Панчевим и Најдовским, муслиманом Шабанаџовићем… Свевишњи шаље у Београд и Србина из Румуније Белодедића, који бежи од Чаушескуа и Секуритатее. Белодедић не тражи азил у МУП-у, проналази га у Џајиној канцеларији.
Звезда је, заправо, била репрезентација земље која се распадала, састављена од фудбалских избеглица, која је покушавала да поручи из Барија: „Идиоти, зашто растурате најбоље што Европа има“.
Нико не слуша те вапаје. Почиње да се пуца у Борову Селу, а до Синише стижу контраверзне вести о судбини његове породице. Пријатељи из младе репрезентације Југославије, Синиша и Штимац, играју у последњем финалу Купа Југославије на стадиону ЈНА, шест дана после сукоба у Борову Селу и убиства 12 хрватских полицајаца, стотинак метара далеко од Синишине куће.
Звезда и Хајдук, Синиша и Штимац, Србија и Хрватска, заправо, тог поподнева, не играју фудбал. Обојица су већ у рату, обојица су изабрали стране. Штимац поручује Синиши на терену: „Дабогда ти побили све у Борову“. Синиша узвраћа да би нешто приклао, а нарочито ако се то нешто презива Штимац.
„Ја више нисам играо фудбал, ја сам ишао да се тучем“, рекао је Синиша годинама после те последње утакмице у којој је победник кући носио Куп маршала. Дошло је до оштрог старта, почупали су га за косу.“Пошто су биле прекинуте телефонске везе, ја нисам чуо своје родитеље седам, осам дана. Рекао је дао бог да ти побију све у Борову. Мене бар није тешко да се испровоцира, могао је да каже било шта друго. После тога, за мене је био најомраженији човек на свету. Могао сам зубима да га закољем, колик осам био љут на то“, рекао је Синиша.
Лудило постаје нормално стање ствари. Вођи Делија са севера Жељку Ражнатовићу Аркану, кога српски ДБ шаље да формира ембрион паравојске од навијачких хорди, љути Синиша постаје љубимац, за разлику од Просинечког који се повлачи у себе и не жели да се сврстава ни на једну страну. Једног дана, са ратишта у Хрватској, Аркан позива Синишу и јавља му да је заробио његовог ујака, генерала хрватске војске! Аркан пита – шта да учини са ујком. Смрт или живот? Нож или опроштај?
У Италији Михајловић ствара светску каријеру, постаје најбољи извођач слободних удараца у историји, са места левог крила премештају га на место левог бека, задњег везног или централног халфа, али је Синиши свеједно. Игра као у трансу, љут на све око себе, јер се никада није излечио од дијагнозе да је, иако онако велики, проглашен за побачај. То што се понашао као генерал Благоје Аџић у панциру, потврђује још један апсурд: Синиша се заправо никада није излечио од југословенства.
Синиша, једноставно, није ни муфљуз ни политикант, не припада фудбалској политичко-кумровачко-београдској школи југословесног интегрализма коју је основао филозоф Миљан Миљанић, већ је разбијач и фајтер у скупим италијанским оделима, који је, уместо да удара у телад, млатио бекове.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Koliko napisanog a ništa rečeno.
Čestitam gospodine Apostolovski,postali ste Svetozar Marović
Ko razume shvatiće! Ličnost je ličnost a temperament se ne može sakriti. Odličan tekst i potpuna istina. Tekst se ne može svideti samo onima koji bi da sakriju ili bar iskrive istinu. E sad , zna se da govno nije karamela ali neki tvrde da jeste i da bi to dokazali oni ga pojedu. Kso ovaj šstro prolaznik, koji negde žuri oa bi onaki šatro u prolazu da pikuša da nešto pljune i zamagli istinu. Ne vredi, džaba si jeo!