Razgovor sa Nikolom Teslom pred srpskom crkvom Svetog Save u Njujorku: „Možda da uđete i zapalite jednu sveću“

Kako ovih dana javlja Tanjug: „Za obnovu saborne crkve Svetog Save u Njujorku, koja je pre dve godine na Vaskrs izgorela u požaru, potrebno je 60 miliona dolara, a trenutno je u pripremi druga faza radova na rekonstrukciji pravoslavnog hrama, kaže episkop istočno-američki vladika Irinej Dobrijević. Kako je rekao, obnova pravoslavne crkve na Menhetnu zahtevala je prethodne detaljne analize, a čak godinu dana čekalo se na odobrenje Zavoda da se počne sa čišćenjem hrama. Episkop je objasnio da se radi o hramu koji predstavlja istorijsku znamenitost Njujorka i cele Amerike i koji je Anglikanska crkva krajem četrdesetih godina prošlog veka poklonila pravoslavnim Srbima. Dodaje da je, osim Zavoda za zaštitu spomenika, i Anglikanska crkva morala da da saglasnost za početak rekonstrukcije hrama.

Episkop je naveo da je u prvoj fazi radova crkva čišćena, i to ručno kako bi se izbeglo rušenje nosećih zidova koji nisu uništeni u požaru. On je istakao da priloge za obnovu hrama daje srpski narod koji živi u SAD, ali i da se svi koji žive u Njujorku interesuju kada će biti završen. Kako je rekao, prvobitno je procenjeno da će za obnovu crkve biti potrebno 80 miliona dolara, ali je, kaže, zahvaljujući arhitekti srpskog porekla iznos smanjen na 60 miliona dolara. On je naveo da je u Njujorku organizovana i dobrotvorna večera za obnovu hrama, kao i da sve parohije u SAD šalju priloge. Kako kaže, kada bude podignuta krovna konstrukcija i privremeno zatvoreni prozori i vrata, Zavod će odobriti da se s vremena na vreme služe liturgije u hramu.“

DOBA NEVINOSTI: Citiranu Tanjugovu vest preneli su brojni mediji, između ostalih i Politika. Članak iz Politike na svom zvaničnom nalogu na Tviteru je „šerovao“ američki ambasador u Srbiji Kajl Skat. Običaj je, naravno, da ambasadori obraćaju pažnju na veze, naročito kulturne, između zemalja koje zastupaju i zemalja u koje su raspoređeni. U tom smislu, ovo je bio zicer. Ipak, kad Skat kaže da je uništenje crkve u Americi doživljeno kao tragedija i da se raduje podizanju „Feniksa iz pepela“, to nije puka kurtoazija. Koliko god da je reč o simbolu Srba u Njujorku i Americi, toliko se radi i o autentičnoj američkoj i njujorškoj znamenitosti. Mali narodi, pa i oni balkanski, po difoltu su skloni mitomaniji, ali u priči o kulturološkoj vrednosti njujorške crkve Svetog Save, racionalni argumenti su ipak iznad mitskih.

U tom smislu se vredi prisetiti nekih detalja iz istorije ove građevine. Ona je izgrađena sredinom devetnaestog veka, tačnije 1850. godine kao anglikanska crkva Svetog trojstva. Projektovao ju je arhitekta Ričard M. Apdžon. Još u devetnaestom stoleću, dok nije prenamenjena u pravoslavnu crkvu, u ovoj crkvi je održano prvo pravoslavno bogosluženje u SAD. Godina je 1865. Dvadeset godina kasnije, u ovoj crkvi se venčala Idit Vorton, jedna od najslavnijih spisateljica u istoriji američke književnosti. Dobitnica Pulicerove nagrade za književnost, prva žena uopšte koja je dobila to priznanje, autorka čuvenog romana Doba nevinosti, prema kome je Martin Skorseze snimio jedan od svojih najlepših filmova, zauvek je ispreplela svoj život sa ovom crkvom i na neki način utemeljila njenu vezu sa američkom književnošću.

Idit Vorton je bila prijateljica Teodora Ruzvelta, a njeno neizostavno mesto u američkoj kulturi vidljivo je i iz činjenice da se kao lik pojavljuje u jednoj epizodi serije „Mladi Indijana Džons“, odnosno da ju je u jednoj svojoj pesmi opevala Sjuzan Vega. Umrla je u Francuskoj 1937. godine, malo pre početka Drugog svetskog rata i nestanka jednog sveta. Upravo za vreme Drugog svetskog rata, crkva će doći u posed Srpske pravoslavne crkve i postati crkva Svetog Save. Po rečima episkopa Irineja, „To je u stvari bio poklon anglikanskog biskupa Maninga episkopu Nikolaju s kojim je bio vrlo blizak prijatelj. Biskup Maning nije mogao da se pomiri sa tim da je episkop Nikolaj utamničen u Dahau. Kažu da je služeći misu vodio dve hostije, jednu za sebe, drugu za Nikolaja. Između njih je bilo jako prijateljstvo“.

SLUŽBA ZA KRALJA PETRA: Američki autor Dejvid Danlap istraživao je sve hramove s Menhetna fasciniran množinom načina na koje se ljudi na tako malom komadičku kopna mole Bogu. U njegovom vodiču kroz ove hramove „od A do Z“ važno mesto je dobila i Crkva Svetog Save. On navodi podatak da je u ovu crkvu zalazio i Petar II Karađorđević. U crkvu je početkom šezdesetih prenesen ikonostas iz ohridskog manastira Svetog Nauma. Same ikone je oslikao ruski slikar Ivan Meljnikov. U burnu istoriju crkve spada i eksplozija bombe iz 1966. godine koja je polomila vitraže, kao i poseta patrijarha Pavla iz oktobra 1992. Ispred crkve su podignute biste Nikolaja Velimirovića, Mihajla Pupina te Nikole Tesle. Ova potonja će da utiče na još jedno uplitanje njujorške crkve Svetog Save u istoriju američke književnosti. A na Vaskrs 2016. godine, koji se „preklopio“ sa Praznikom rada, desio se požar u kojem je crkva izgorela do temelja.

Đokan Majstorović, starešina crkve, tog dana je izjavio: „To je najžalosnija vest koja se mogla dogoditi, posebno na današnji sveti veliki praznik. Iz komšiluka su prvo primetili da se u crkvi nešto događa, pozvali su vatrogasnu službu. Još uvek se vatrogasna kola nalaze oko crkve i gašenje još traje. Svi mi koji živimo u blizini crkve smo evakuisani i ne možemo da priđemo bliže od 200, 300 metara. Crkva je potpuno izgorela, krov je potpuno uništen, ostali su samo zidovi. Vladika je bio ovde i on će obavestiti Patrijaršiju.“ Sve se desilo jedva nekoliko sati nakon liturgije na kojoj je oko sedam stotina osoba proslavljalo Vaskrs. Ni brza intervencija 170 njujorških vatrogasaca nije, nažalost, mogla da spase crkvu.

USAMLJENI STRAŽAR: Glasovita pesnikinja, muzičarka, pevačica i umetnica Peti Smit objavila je knjigu M Train 2015. godine. Nakon niza kultnih albuma i dobro poznate nadahnutosti visokom kulturom, posebno francuskim pesnicima, njena vrhunska književnost nije zapravo došla kao iznenađenje, mada je poeziju zamenila prozom. Ispostavilo se da njen senzibilitet podjednako dobro barata umetničkom prozom. Za memoarsku knjigu Samo deca objavljenu 2009. dobila je, između ostalog, prestižnu američku Nacionalnu nagradu za književnost i prevedena je na mnoge jezike, uključujući i srpski (Rende, Beograd, 2013, preveo Periša Perišić). M Train je ne samo stoga bio suočen sa velikim očekivanjima. Ona su bila više nego opravdana. Knjiga je dočekana hvalospevima.

Nije uostalom slučajno da je Bob Dilan „ovlastio“ upravo Peti Smit da primi njegovu Nobelovu nagradu za književnost. Ova sjajna knjiga trebalo bi da bude objavljena u prevodu na srpski ove jeseni u izdanju Geopoetike. Za ovdašnje čitaoce naročito će biti zanimljive činjenice o vezama Peti Smit sa Nikolom Teslom i sa njujorškom crkvom Svetog Save. Evo zanimljivog i sugestivnog odlomka iz knjige: „Kamioni su blokirali malu ulicu Bedford. Radnici vodovoda su bušili asfalt kraj Fader Demo trga u potrazi za glavnom cevi. Prešla sam preko Brodveja i prošetala u pravcu severa do Dvadeset pete ulice i Srpske pravoslavne crkve posvećene Svetom Savi, svecu zaštitniku Srba. Zastala sam, kao i toliko puta ranije, da odam počast bisti Nikole Tesle, sveca zaštitnika izmenične struje, postavljenoj pred crkvu nalik na usamljenog stražara. Stajala sam tako dok se u blizini parkirao jedan Kon Edison kamion. Kakav nedostatak poštovanja, pomislila sam.

– A mislili ste da vi imate problema, rekao mi je.

– Sve struje vode ka vama, gospodine Tesla.

– Hvala! Kako vam mogu pomoći?

– O, pa imam problema s pisanjem. Baca me od letargije do uzbune.

– Šteta. Možda da uđete i zapalite jednu sveću za Svetog Savu. On brodovima smiruje more.

– Da, možda i hoću. Nekako nisam sva svoja, ne znam šta nije u redu.

– Negde ste zagubili radost, rekao je bez oklevanja. Ako nemamo radosti, to je kao da smo mrtvi.

– Kako da je opet nađem?

– Nađite one koji je imaju i kupajte se u njihovom savršenstvu.

– Hvala, gospodine Tesla. Mogu li ja učiniti nešto za vas?

– Da, rekao je, možete li da se pomeriti malo ulevo? Stojite mi na svetlu.

Lutala sam još nekoliko sati tražeći sve ono čega više nije bilo. Nestale zalagaonice, restorani, pansioni. Ima nekih promena oko Flatiron zgrade, ali ona još uvek postoji. Gledam je sa strahopoštovanjem kao i 1963, diveći se njenom tvorcu Danijelu Burnamu. Trebalo mu je godinu dana da izgradi svoje remek-delo sa trouglastim tlocrtom. Na putu kući, zastala sam da pojedem parče pice. Pitala sam se da li je trouglasti tlocrt Flatiron zgrade pobudio moju želju za takvim obrokom. Uzela sam kafu za poneti, koja mi se onda prosula po kaputu, jer poklopac nije bio dobro spušten.“

Ono „hvala“ iz svoje druge replike u razgovoru sa Teslom, Peti Smit piše u originalu, na srpskom jeziku. Knjiga je, rekosmo, izišla 2015. godine, dakle pre požara te prizivanje ove crkve nije u tom smislu tendenciozno. A to što se Peti Smit nadahnjuje Teslom smešta je u jedan specifičan „rukavac“ američke kulture od Pola Ostera do Džeka Vajta. Što je, naravno, tema za posebnu priču…

Deo te priče je i činjenica da požar nije došao do Tesline biste. Pupinova je bila privremeno uklonjena radi renoviranja, no Teslina je bila tu, svedočila je požaru i „preživela“. Kad se iz post festum perspektive čita razgovor Tesle i Peti Smit iz njene knjige, on deluje užasno simbolički „nabijeno“. Poziv da se upali sveća da se udobrovolji svetac koji vlada vodama sjedinjuje arhetipove vatre i vode. „Ako nemamo radosti, to je kao da smo mrtvi“, kaže Tesla u ovoj fantaziji i nadilazi razlike između vere i nevere i natkriljuje sve moguće hramove sa Menhetna.

A kad kaže „sklonite mi se sa svetla“, ne samo da parafrazira Diogena, nego izgovara lozinku slobode. I podastire pred sve nas upravo ono što spaja Peti Smit i Nikolu Teslu.