Ратни злочин против човечности; Краљево, октобра 1941.
1 min read
Пише: Силвија Крејаковић, историчарка, музејска саветница
„Хтели би, али не можемо почети као што су стари летописи почињали — Љета Господњег тога и тога. Јер година у којој се догодило оно што ћемо испричати ни по чему није била година Божија, осим што је Бог као и увек својим сунцем обасјавао зле и добре и давао дажд праведним и неправедним. Иначе то је била година људска, а не Божија. Јер је Бог попустио био грешним људима да творе вољу своју, а не вољу Његову. Узалуд су милиони хришћана јутром и вечером читали Оче наш… Спроводила се само воља људска, творила се само дела људска, правили се само планови људски, славили се само људи, сатирало се, убијало, рушило, пљачкало, мрзело – све ради среће људске, мимо Бога и насупрот вољи Божијој.“
Епископ Николај, Сабрана дела, В, Земља недођија, Српска православна општина Линц, 2001.
На мапи страдања у Другом светском рату у Србији, у Краљеву је извршен један од најтежих ратних злочина над цивилним становништвом. Стрељањем талаца у масовној одмазди, од 15. до 20. октобра 1941, јединице регуларне војске немачког Вермахта, извршиле су ратни злочин против човечности.
У садржају наредби командујућих генерала, међу којима и Франца Бемеа, које су цеви митраљеза упериле у цивилно становништво Србије како би се угушио устанак, одзвања тон освете за немачке губитке у Првом светском рату: „Ваш је задатак да прокрстарите земљом у којој се 1914. потоцима лила немачка крв Ви сте осветници тих мртвих. За целу Србију има се створити застрашујући пример који мора погодити целокупно становништво.“ Услед огромних људских губитака и у српском народу тињали су одрази Великог рата, из кога је Краљево изашло као град у црно завијених удовица, опустелих домова, гробова ратника, крајпуташа, ратне сирочади. Привредно узнапредовало у међуратном периоду, захваљујући Фабрици авиона, Железничкој радионици и железничком чвору за транспорт војске и наоружања, Краљево је за немачку војску био важан регионални центар. Како је „Априлски рат“, у слободарској свести српског народа имао карактер недовршеног рата, уследило је формирање одреда покрета отпора немачкој окупацији. Устанак, стварање слободне територије, представљају заједничке подухвате партизанских и одреда ЈВуО, који ће се, различити у идеолошком и војно-стратегијском смислу, иза опсаде и неуспеха да у нападима на немачки гарнизон од почетка октобра 1941, кординираним из заједничког штаба у селу Дракчичи, Краљево ослободе, од 31. октобра 1941. потпуно и трајно раздвојити.
Од краја септембра 1941. репресивне мере у циљу гушења устанка, претварају се у одмазду над целокупним становништвом. Оружани напади партизанско-четничких јединица на 717. дивизију Вермахта (регрутована са подручја Бруцк ан дер Лајта, Порндорф, Аустрија), у којима је погинуло 14, а рањено 10 немачких војника, непосредно су послужили за дословно спровођење наредби према којима: „Треба имати у виду да један човечји живот у дотичним земљама често не вреди ништа и да се застрашујуће дејство може постићи само необичном суровошћу“. У ланцу војне одговорности Вермахта, из штаба 717. дивизије (65. корпус), наредбе за читаво подручје борби у рејону Краљево – Горњи Милановац- Крагујевац, прослеђене су командама пукова задуженим за спровођење масовних одмазди: мајору Ото Дешу, 749. пук са седиштем у Краљеву; мајору Кенигу у гарнизону Крагујевца и Алфонсу Мациовичу, команданту места Краљева.
Успостављене пропорције у расистичкој идеологији о вредности 1 живота немачког војника наспрам 100 живота цивила у Србији, обзнањене су плакатираном наредбом о увођењу „Ванредног стања са преким судом за град Краљево од 15. октобра“. Тог дана почело је дословно спровођење одмазде над таоцима затвараним од почетка октобра у локомотивској хали „сабирном логору“ у кругу Железничке радионице, које су савременици по складиштима војног материјала Југословенске војске називали „лагером“. Испред митраљеза, до 20. октобра, последњег дана стрељања, у групама по стотину, из хале су на губилиште извођени таоци: радници, службеници и шегрти из краљевачких фабрика, железничари, запослени у Општини, Среском начелству, служби Поште и телеграфа, Окружном и Црквеном суду, просветни радници и школски надзорници, ученици из Ратарске школе и Гимназије; чланови Жандармеријске и Ватрогасне чете, уз остале грађане у рацији покупљене из кућа, са улица и из градске болнице – под сумњом да су рањени на устаничким положајима… После извршеног стрељања немачки официри су хицима убијали жртве које су показивале и најмањи знак живота.
Краљево, као место живота и запослења становништва различитог порекла, узраста, делатности у међуратном периоду, или као избегличко уточиште у рату – постало је неумитно исходиште за најмање 2198 поименично утврђених страдалника. Многе породице изгубиле су више својих чланова у октобарском стрељању (Блажићи, Димитријевићи, Радомировићи, Марковићи, Обрадовићи, Петровићи, Љубица и Милица Ристић, Ружица и Јованка Јончић…). Истовремено су немачке казнене јединице, на низу мањих стратишта и на кућном прагу, убијале мештане околних села.
Ne treba zaboraviti ni ostala srpska stratista. Obicno se pominju samo Kraljevo i Kragujevac. Prvo masovno streljanje su Nemci izvrsili u Dragincu i drugim selima u Jadarskom kraju u loznickoj opstini. Nemci su znali da je to slobodarski kraj gde su se vodile najkrvavije borbe sa Turcima (u stvari poturicama) u Prvom srpskom ustanku (Boj na Loznici, Boj na Cokesini, itd), Cerska i Bitka na Mackovom kamenu u Prvom svetskom ratu (gde su Austro-Hrvati izvrsili pokolj u Macvi), gde su cetnici podigli Treci srpski ustanak i oslobodili prvu teritoriju u Evropi. Nemci su na sutrasnji dan, 14. oktobra, streljali 2950 ljudi, zena i dece.
Da se samo podsetimo Boja na Loznici gde se 2000 srpskih ustanika skoro ceo dan nozevima borilo prsa u prsa sa 29000 Turaka dok je slepi guslar Filip Visnjic sedeo sa njima u rovu i guslanjem hrabrio ustanike. Samo jedna od slavnih stranica srpske istorije koja je pronela slavu srpskog oruzja i koje se ovaj bezmozgovni montonigerski sljam sada odrice.
Takodje ne treba zaboraviti ni zrtve novosadske racije gde je stradalo mnogo vise Srba nego sto to zvanicna istorija tvrdi kao i desetine hiljada pobijenih u Jajincima kod Beograda i na jugu Srbije od strane Bugara. Nadam se da ce neko ovde napisati clanke i o tim stradanjima Srba.
Kada su antifašisti u Lidicama ubili protektora Češke i Moravske Rajnharda Hajdriha , za odmazdu je strejlano oko 1300 stanovnika Lidica i okolnih sela .Ovaj zločin je ušao u sve enciklopedije sveta , snimeljni su igrani filmovi …a, mi , ѕamo u Kraljevu streljano 2198 civila i….?! Čudimo se kada nam se istorija ponavlja u sve surovijim varijantama !
“Знао сам добро немачки. Са мном у фабрици авиона пре рата радили су два инжењера фолксдојчери родом из Баната. Негде пред рат су се једноставно изгубили. Онда се један појавио с почетка окупације, и био је постављен за главног руководиоца фабрике. Модели наших ратних авиона се нису уклапали у немачко ваздухопловство иако су у маневарском смислу били супериорнији од њихових. Обуставили су производњу авиона и прешли на делове искључиво. Ја сам тада био инжењер пројектант.
Једног дана као из небуха започе борба око Краљева. Немци се у нереду повукоше и тада сам први пут био у стању да у стварности видим припаднике Југославенске Краљевске Војске у Отаџбини. Многи Крљевчани су били одушевљени, међутим мој отац прекаљуни ратник са Солуна ме упозори.
Води рачуна шта радиш. Ово је једна наивна авантура. Сачекај док се Швабе регрупишу па ћеш видети колико ће дуго ово ослобођење бити. То ме не брине, бојим се одмазде.
Носио сам се мишљу да се и ја прикључим четницима, па ако Немци поново навале да са њима се и ја повучем.
И није прошло дуго, дан или два Немци су са лакоћом потисли четнике. Ја остадох у Краљеву. На калдрми се без пара не може живети морао сам назад у фабрику. Није прошло дуго Немци зађоше по граду да купе мушке главе. Прво су покупили избеглице са Космета. Па када њих није било довољно почеше да сакупљају домаће становништво.
Једно јутро покупише нас скоро половину радинка из фабрике. Изведоше нас на једну пољану поделише нам крампове и лопте и наредише да копамо једну прилично дубоку јаму. Онда нас издвојише у страну доведоше прву групу. Порђаше их изнад оне јаме и онда их покосише плтунском ватром. Онда нама наредише да она мртва тела сложимо и да их затрпамо. Наста комешање. Неки су покушали да одбију наређење као и ја сам. Убедише нас они разумнији, да ако се не покоримо, узалуд ћемо изгубити главе. Када смо завршили тај део посла онда једн пијани Немац поче да виче и вређа псујући нам мајку свињску додајући. Треба вас више затрпати и то живе. Срби су ми у прошлом рату убили три сина. Не желим да видим ни једног Србина живог.
Довели су другу групу и са њима допунили јаму. Како се ближила ноћ отерали су нас у фабрику и затворили под стражом.
Поново су нас истерали сутрадан. Исто наређење, но ми нећемо ни да чујемо. Неко повика немојте да сте луди ова ће рака бити наша гробница. Превео сам то на немачки. Један капетан се онда издра на нас па онако мало застаде. А онда додаје, нећмо, када вас јуче нисмо побили данас сигурно нећемо. Преведох то на српски, и онда надта пристанк. Доведоше нову групу и опет исто и опет нас натераше да сиђемо доле и да тела мртвих сложимо. Наједном један који је био председник повика мени. Ово је мој Милош, дај да га мало лепше положимо, да ми има бољи сан.”
Када се год сетим овог сведочанства мени сузе пођу на очи.
Zašto se Angela Merkel nije poklonila senima srpskih đaka, koji su njeni sunarodnici iz učionica odveli na streljanje?
Evo dokaza kako izgleda istina u zločinima protiv čovječnosti, kada su predmet čovječnosti Srbi. Znaju se istiniti detalji o svakom ubijenom Srbinu (ime i prezime, broj lične karte, godina rodjenja i krštenja, u koliko sati pokošen mitraljezom,…), pa i o ponekom katoliku ili Ciganinu, koje zločinci ne stigoše prepoznati i odvojiti od Srba, u strašnoj i ludačkoj želji da što više Srba u što kraćem vremenu pobiju…
Srebreničkog “genocida” svugdje ima, po skupštinama, novinama i televizijama vascijelog svijeta, gdje osim laži da je u njemu pobijeno preko 8.000 hiljada Muslimana nema ni jednog drugog istinitog detalja. Ne zna se da li je sa spiska ubijen ili je poginuo u proboju, ne zna se da li je bio vojnik ili civil, da li je bio naoružan ili nije, da li je stradao u Srebrenici ili umro u Sarajevu, da li mu je ime izmišljeno ili nije,…
Zna se da je stradalo ili poginulo oko tri hiljade Srba i oko isto toliko Muslimana u Srebrenici od 1991. do 1995. godine, u gradjanskom ratu, u kojem je zloćina i zločinaca bilo na obije strane, prouzrokovani ponajprije iz osvete, čije pamćenje doseže još do 1941/42. godine (i ranije), kada muslimansko-ustaške snage ubiše na pravdi Boga 6.000 srpskih civila, žena i djece na Brodu na Drini. Četnici Pavla Djurišića osvetiše dio tih nevinih žrtava sa Drine, a onda zlikovci Nasera Orića dočekaše 1992. da još jednom svete neosvećene, pa Srbi im ne ostadoše dužni 1995., da osvete svoje rodjake dok još nisu se ohladili u svojim grobovima…
Ovakva istina iz Kraljeva teško ili nikako ulazi u skupštinske rezolucije, a za negiranje iste još nikada i nigdje nije smijenjen ni jedan ministar. Zbog istinskih srpskih stradanja i genocida nad njima u 19. i 20. vijeku još ni jedan visoki i najviši svjetski predstavnik ili namjesnik nikada nije propisao, nametnuo i donio ZAKON kojim se negiranje srpskih žrtava ZABRANJUJE!
Valjda što misle da srpskih stradanja nije bilo dovoljno i da će zbog toga biti ih još? Uskoro?
Majku im fašističku j.
SLAVA IM I HVALA.