Ратар

Жуљаве руке одмара на плугу.
Дубоко дише, и као да дремље.
А ветар, чухом пробуђене земље
Надојен, тресе седу влас му дугу.

Пред ногама му полегле, спокојне,
Богате бразде, и како их гледа,
Ко своја добра и марљива чеда,
Безмерна нежност облива му знојне

Боре, у мрачној борби узоране.
Он воли земљу ту, на којој стоји,
Напорним радом, знојем што је гноји,
На којој своје он тавори дане.

Он са ње кликће, с ње га сета мори…
И када семе нечујно пуцкета,
Ил’ класје шушти, гиба се сред лета:
Он то разуме, то му земља збори.

И кад је тако милује, у груди
Несвесно му се тиха песма јави:
Проста ко земља, ко различак плави,
Суморна, блага, без големих жуди…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: