Рат за мир II или битка за НАТО грант

Перверзија новије црногорске историје: они, огроман број њих, који су се 90-тих година противили Маровићевом и Ђукановићевом „рату за мир“, то је оно када су наши олигарси кидисали на Дубровник, палили и убијали исти ти, антиратни корифеји, сада, појачани подмлатком, у истом друштвеном кошу са Маровићем и Ђукановићем, воде нови рат за мир.

Историја се није, како то бива, поновила само као фарса, већ и као превара: антиратни перјаници постали су ратни хушкачи. Тада су се борили против Ђукановићевог напада на Дубровник, против ратовања, двије деценије касније, заједно са Ђукановићем, боре се да наши војници, по бијелом свијету – ратују. За мир, рећи ће. Овог пута: глобални – НАТО „мир“.

Идеолог оног рата за мир, Маровић, има, дакле, разлог да буде задовољан: његова филозофска доктрина, која је налагала да се до мира долази гранатирањем, сада је, у глобализованом модусу, оплоћена и код његових дневно-политичких противника. Но, нијесу се поменути, никако, случајно нити одједном, нашли на путу новог и иновираног ратовања за мир.

Суверенисти су лише истинских либерала и још покога зарад државе зажмурили на организовани криминал, па, по истој матрици, сада, зарад НАТО-а, перфидно жмуре на мафију.

Овог пута је опасније и злокобније: из простог разлога што се приватна држава која је добијена, држава под контролом грубе моћи, заједничким напорима ондашњих ратних хушкала и антиратних активиста сада кани угурати под контролу још једног нивоа грубе, још грубље моћи. Ријечима Имануела Волерсдна: „НАТО је пријетња свјетском миру“. Дупла омча.

Лицемјерје урличе

То је лицемјерје које урличе: поход на, рецимо, Дубровник био је непожељан, док је јуриш на Кандахар пожељан. Слати наше војнике на Хрватску било је варварство, на Авганистан демократија. Опсада Сарајева била је трагедија, уништење Кабула ослобођење. Невини убијени у Босни злочин, у Мурину “неминовност„.

Јасно је ту све: НАТО тај корумприрани војно-индустријско-финансијски конгломерат силе мјера је свих ствари. Тако, под диктатом моћи, уз мирис привилегија и конкретних бенефита, дух антиратног алхемијом зла, интереса и пропаганде прераста у дух ратног.

Упаковано је то наша технолошка и дехуманизована цивилизација није ништа друго до лијепо укоричено и дизајнирано, таблет Зло па се, незнавенима, сваким даном жели прикрити тај злокобни наум да се рат прода за мир.

Не само то: негдашње антиратне ведете разасуте по разноразним НВО-има, гласилима, партијама и покретима надмећу се са негдашњим (још на власти) ратним вођама, у међувремену огрезлим у криминалу, у томе ко ће се зналачкије додоворити НАТО проконзулима у Црној Гори.

У тој траги-комичној и по друштво опасној игри, пред вратима америчке амбасадорке, један до другог, раме уз раме, сада чаме оновремени антиратни посленици и ратни хушкачи, чекајући мрвице са атлантистичког стола. Изједначени у инфериорности, стапају се у једно, ту на рецепцији амбасаде империје, уједињени у истом (вишем) циљу: да се пришљамче вишем господару.

Ратни првоборци

Онда се, потакнути нарцизмом малих разлика, уједињени у том једном, глођу ко на том заједничком атлантистичком путу треба да буде први (НАТО-в) избор: једни криминалци из власти, некадашњи (и садашњи) ратни хушкачи или други давнашњи антиратни првоборци, сада, дакле, такође ратни хушкачи. И једни и други, какви год били, каквим год се представљали, каквим год средствима пропагандне мимикрије то маскирали, управо су то: милитаристи.

И једни и други, и стари ратни хушкачи и нови ратни хушкачи, немају дилеме: НАТО, као организација, није ратно-хушкачка. Психологија заробљеног ума. Филозофија рата. Анти-логика. Наопаки свијет. Што друго очекивати од њих?

Нови ратни хушкачи се, у неопјеваној демонстрацији додворавања злу, питају: стари ратни хушкачи су криминалци и бандити, па зар, о ти свемогућа и доброчинитељска НАТО породицо, да њих подржаваш? Није ли, са друге стране, срамотно да такви, стари ратни хушкачи, промовишу НАТО? Потом стари ратни хушкачи, у незапамћеној манифестацији подастирања моћи, узвраћу ударац објашњавајући да су они елита која је народом дана да предводи у НАТО.

И једни и други, знају њихову задату истину: НАТО нема алтернативу, НАТО је гео-политички Бог. Нови ратни хушкачи се чуде, ту пред кваком америчке амбасаде, намјерно шутећи ноторну ствар: управо је НАТО тај који је кроз историју и праксу инсталирао, одржавао и контролисао ратне хушкаче широм планете. Ђукановић је, знају то одлично, и једни и други, савршени продукт НАТО фабрике. НАТО је, тек, планетарни Ђукановић: имају исти лик преваре, исти мирис зла, исти призвук недемократског, само што је НАТО глобалан.

Латентни фашизам

Ехо је то истог духа, код једних и код других: духа интелектуалне недоношћади. Онај дух који је немоћан и неспособан да буде аутономан. А такав дух је најопаснији: дух ауторитарних личности. Он је писао је о томе Ерих Фром не једном, повео у фашизам. То је, још, стање свијести корумпирано опортунизмом: иза ћошка се увијек непогрешиво назре неки грант.

Врбовали су, и једни и други, нове снаге, надолазећи подмладак: стари ратни хушкачи рачунају на младе НАТО ботове, отворене опортунисте и технократе са актовкама, док нови ратни хушкачи све наде полажу у човјеколике НАТО-вце, атлантисте-љевичаре, младиће и дјевојке које заговарају НАТО у вуненим чарапама, ријечју „интелектуалце“ по НАТО стандардима. И, не би све то било проблематично да, и једни и други, који се у широј равни допуњују, тај свој ампутирани осјећај за правду, не продају као националну политику, пројекат, идеју или план.

Ни једни ни други, ни стари ратни хушкачи ни нови ратни хушкачи, не могу да прикрију ноторни психо-патолошки факат, који им избија кроз поре: толико инсистирање на црногорској независности, које се често граничи са шовинизмом није због тога што је ријеч о великим патриотама, колико због тога што сами нијесу, нити могу бити независни.

Стога, за такве, и једне и друге, неминовно је да идеја неутралности Црне Горе представља проблем, који ваља етикетирати, апстраховати, неутралисати, иништити: јер, како неко такав, неспособан да буде слободан, може до краја схватити и прихватити идеју неутралности, која је, у својој бити, идеја слободе и истинског суверенитета за једно биће, за једну земљу. То је на длану, само треба да погледамо у њега: линчујући идеју неутралности они покушавају линчовати своју властиту не-неутралност, своју позицију вазала, свој статус роба и свој статус робе.

Аутор текста је Марко Милачић, новинар и извршни директор Покрета за неутралност Црне Горе.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: