Растодер: Специјалац Ћосовић је млађани загађивач јавности

Реаговање академика проф.др Шерба Растодера на текст Мирослава Ћосовића објављеног на порталу Аналитика преносимо у цјелости.

Да у Црној Гори није могућ никакав нормалан дијалог нити расправа увјерио сам се по ко зна који пут. Оно што нијесам знао је чињеница да се у јавни простор утјерују намјерни „загађивачи“попут извјесног Милоша Ћосовића.

Потпуно непознато име за мене у научном и културном животу виртуелно је претворено у „дежурног полемичара „који полемише са свима у амбицији да им утјера мишљење које му је неко уоквирио и вјероватно рекао да тако треба. Не устручава се да вријеђа, припише вам којекакве накане, те ме назва и „вехабијом“ само зато што сам изнио неке судове које он не зна, или не може разумјети. Но, мислим да то није његова намјера јер колико видим ради се о млађаном „специјалцу“ унајмљеном да стоји на бранику „исправне мисли“. Када погледам кога је све узео на нишан, мало ми је и жао што сам само „вехабија“.

Ваљда сам заслужио нешто више од квалификације за коју је негдје чуо да није баш похвална. И то, не замислите због Његоша, него зато што сам се усудио изнијети сљедећи став: „Зато се нико није ни усуђивао да озбиљно изучи питања узрока исламизације, задовољавајући се наутемељеним тврдњама да је она била насилна, што су давно оспорили великани свјетске истиографије (Бродел) који је ту појаву ситуирао у контекст “ослобођења ” од намета феудалне олигархије. Опште мјесто о “насилној исламизацији” не само што не прати било какав доказ (провјерљив извор), већ дебело “ратује” са разумом.

„Млађани специјалац у оспоравању мога става, почео је надуго и нашироко да цитира бројне ауторе, међу њима и неке моје професоре, заборављајући при томе да ја то све знам, али и оно што млађани специјалац не зна. Прво да се ради о различитим мишљењима, што није необично. Друго, тражио сам извор а не мишљење и специјалац се нашао у чуду и „открио“ девширму („данак у крви“) као кључни аргумент знања, цитирајући надуго и нашироко од Р.Самарџића, Б. Храбака неке веома значајне историографе у намјери да покаже некомпететност мог става.

Наравно, из поштовања према поменутим колегама ,који нијесу“ криви“ што их лаици употребљавају у различитим контекстима ,морао сам додатно погледати шта о томе каже „свјетски призната наука“, а не црногорска интелектуална махала збринута око рентијера њених усуда. Дакле, београдска издавачка кућа Цлио је 2002. године објавила превод ,за сада најреферентније књиге на ову тему (Историја Османског царства, приредио Робер Мантран). Уређивачки одбор ове књиге чине: Душан Т.Батаковић, Душан Кораћ, Смиља Марјановић-Душанић…., поговор и стручна редакција др Александар Фотић, превела Ема Миљковић-Бојанић.

Зашто све ово наводим. Наравно, не са амбицијом да било кога убиједим у било шта, него са потребом да црногорску јавност упознам са савременим научним ставовима из области које су предмет полемике.На страни 160-161 ове историје, која служи као уџбеник на бројним свјетским универзитетима у поглављу „Насељавање, туркизација и исламизација „стоји поред осталог и сљедеће: „Царство султана било је мултинационална држава,и његово становништво било је подијељено на више конфесионалних група ,с друге стране то је било царство чији су вођа, прваци и право били обавезно муслимански. Да ли је Порта приморавала хришћанске и јеврејске поданике да промене веру и да прихвате ислам? Није могуће дати дефинитиван одговор, но чини се да султани нису наметали политику исламизације немуслимана. Чињеница да су Босанци постали муслимани, а да су сачували свој језик као и, делом Албанци.Нешто касније једна мања група Румуна из источне Македоније Маглено-Румуни прешла је на ислам, али није изгубила свој језик.

У Азији, Лази су такође прихватили ислам,највероватније у XVII вијеку. На крају, током друге половине XVII века, ислам је примила једна мала група Јевреја, услед верских неприлика које су потресале заједницу, док је верско убеђење неких хришћана, више него непоуздано, било склоно преласку на хетеродоксни ислам. Чињеница је да се Порта не може оптужити да је спроводила политику масовне туркизације или присилне исламизације. Свакако, она је одводила хришћане у јањичаре и претврала их у Османлије, али проценат дечака уврштен у јањичарске јединице незнатан је у односу на број становника царства. Штавише, иако је било насилно, укључивање у те елитне јединице, из којих се могло доспети у редове највиших достојника Царства, није у свим случајевима изазивало незадовољство оних који су за њих били одабрани. У суштини, султан није имао интереса да преобраћа масе хришћана, јер је прелазак на ислам подразумијевао престанак ‘плаћања намета од 25 акчи. Овај намет је плаћао сваки хришћанин који је обрађивао земљу (испенџа) као и главарине“. И тако можемо цитирати, цитирати …..да би прибавили себи „знање“. У конкретном случају је видљиво да знање није ничије власништво, био он или не, експерт за одређену област.

Зато ћу се усудити да се позовем на још једног научног ауторитета свјетских размјера. На проф. др Илбера Ортајлија, иностраног члана ЦАНУ, коме је једна од његових чувених књига (Друкчије размијевање Османлија), преведена 2009. на наш језик. За разлику од неких које је Ћосовић цитирао за које се зна да нијесу читали османлијски језик и писмо, проф. Ортајли је свјетски признати ауторитет у османској палеографији. Увећ поменутој његовој студији, бавећи се проблемом девширме („данак у крви“) аутор детаљно објашњава смисао и садржај ове институције :“У девширми су се узимала само кршћанска дјеца,док нигдје није забиљежен случај регрутовања јеврејске деце…Једини разлог лежи у чињеници да су Жидови били градско становништво…

Девширма се обично проводила једном у пар година и број регрутованих дечака углавном би износио неколико хиљадаРијетко је цифра регрутираних достизала 5-6 хиљада и немогуће је било да се девширма вршила сваке године, јер кад погледамо број војника капикулу одреда видимо да је број регрута морао бити ограничен.Стога никако не стоје тврдње неких балканских историчара – чија су истраживања пристрасна, лишена консултирања османских извора у било којем облику и самим тим далеко од научних – и књижевника, како су цијеле генерације хришћанских дечака регрутирале за ратне потребе царевине и бивале силом потурчене, те се тако на тај начин у коријену сасијецала могућност буна и устанака.

Оваква стајалишта остају на разини фантазије и немају никакву везу с реалношћу. Међутим, и балкански историчари који се при истраживањима користе научним методама – међу њима конкретно грчки историчар Василики Папуолиа – у својим радовима не подржавају наведене тезе.“Тврдећи да се све то радило по одређеним правилима, проф. Ортајли упозорава:“да се није могло десити да се, како то у свом антологијском роману На Дрини ћуприја, пише Иво Андрић, узме дијете од 3-5 година и однесе у корпи. Није се могло дакле десити да се узимају тако мала дјеца која би се могла однијети у кошарици..“.

Сличних научних ставова би могли навести још на десетине, али чему? Онај ко мисли да све зна тешко ће прогледати, али га не треба вијеђати, нити називати погрдним именима само зато што мисли да је његово знање утемељеније.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: