Растодер не брани слободу медија — он брани сопствену биографију
1 min read
Уредник Стандарда Самир Растодер у тексту „Дрско одбијамо!“ покушава да једну од најтежих историјских епизода Црне Горе из деведесетих прикаже као моралну причу о „приговору савјести“. Али иза реторике „отпора систему“ крије се стари механизам — замјена теза и оптуживање свега што мирише на српство.
Растодер пише: „Деведесетих, док су ‘јуначке’ црногорске снаге јуришале на Дубровник и ‘остале комшије’, нас неколико лудака… ишли смо комшијама и тражили опрост.“
Таквом реченицом он изједначава оне који су се одазвали војном позиву од стране државе са „јуначким јуришницима“ и „лудилом национализма“. А они који су остали код куће — попут њега — постају морални узори. Тако страх постаје врлина, а кукавичлук се уздиже у грађанску храброст.
„На врху документа… пише ‘мобилизација’, а испод ‘МАЈКА ТВРДИ ДА НИЈЕ КУЋИ — ДРСКО ОДБИЈА’. То ‘дрско одбија’ је дијагноза једне мале побуне“, додаје Растодер, претварајући у чин „отпора“ једноставно одбијање да се син пошаље у рат.
Наравно, било је људи који су искрено, из моралних разлога, одбили да иду у рат. Али ти људи нису били уз Мила Ђукановића — човјека који је као премијер управљао територијалном одбраном и слао резервисте на Дубровник, Херцеговину и Славонију. Растодер, међутим, остаје вјеран баш Ђукановићу, и тридесет година касније и даље води његов идеолошки рат, само другим средствима — преко новинског портала Стандард.

„Намножили су се разни Богдановићи, Мандићи, Радуновићи и ини… на сваку нашу критику прилепе по једног Звицера, Кашћелана или Миловића“, пише Растодер, заборављајући да је управо његов медијски круг годинама био у симбиози са истим структурама које су данас предмет истрага.








zasto g. prodajete važnosti kad je u njih bilo junaka uvjek je bilo poltrona i izdajnika