• Поглед
• Топ 1

Растодер не брани слободу медија — он брани сопствену биографију

1 min read

3 месеца ‎ ИН4С

Уредник Стандарда Самир Растодер у тексту „Дрско одбијамо!“ покушава да једну од најтежих историјских епизода Црне Горе из деведесетих прикаже као моралну причу о „приговору савјести“. Али иза реторике „отпора систему“ крије се стари механизам — замјена теза и оптуживање свега што мирише на српство.

Растодер пише: „Деведесетих, док су ‘јуначке’ црногорске снаге јуришале на Дубровник и ‘остале комшије’, нас неколико лудака… ишли смо комшијама и тражили опрост.“

Таквом реченицом он изједначава оне који су се одазвали војном позиву од стране државе са „јуначким јуришницима“ и „лудилом национализма“. А они који су остали код куће — попут њега — постају морални узори. Тако страх постаје врлина, а кукавичлук се уздиже у грађанску храброст.

„На врху документа… пише ‘мобилизација’, а испод ‘МАЈКА ТВРДИ ДА НИЈЕ КУЋИ — ДРСКО ОДБИЈА’. То ‘дрско одбија’ је дијагноза једне мале побуне“, додаје Растодер, претварајући у чин „отпора“ једноставно одбијање да се син пошаље у рат.

Наравно, било је људи који су искрено, из моралних разлога, одбили да иду у рат. Али ти људи нису били уз Мила Ђукановића — човјека који је као премијер управљао територијалном одбраном и слао резервисте на Дубровник, Херцеговину и Славонију. Растодер, међутим, остаје вјеран баш Ђукановићу, и тридесет година касније и даље води његов идеолошки рат, само другим средствима — преко новинског портала Стандард.

„Намножили су се разни Богдановићи, Мандићи, Радуновићи и ини… на сваку нашу критику прилепе по једног Звицера, Кашћелана или Миловића“, пише Растодер, заборављајући да је управо његов медијски круг годинама био у симбиози са истим структурама које су данас предмет истрага.

Из преписке која је постала дио оптужнице против подгоричког бизнисмена Александра Аца Мијајловића види се да су неки подгорички медији били директно под контролом полицијско-криминалних мрежа блиских бившем режиму. Тада није било „дрског одбијања“ — напротив, наруџбе су се прихватале без приговора, а текстови писали по диктату.

Данас, кад Специјално државно тужилаштво провјерава рад бившег шефа Миливоја Катнића — Растодеровог кума и блиског сарадника — уредник Стандарда одједном открива „страх од дисциплиновања медија“.

„Кад ти кажу да слобода медија није угрожена у тренутку кад уреднике зову на испитивања… онда знаш да је сјећање на цијени“, пише Растодер. Али гдје је био тај његов приговор савјести кад су други новинари били мета режима, кад су Срби и њихови медији проглашавани „непријатељима државе“, кад је уредник овог портала редовно саслушаван од стране полицијских службеника датих на расположење Миливоју Катнићу, Самировом куму и побратиму?

Истина је проста: Растодер не брани слободу медија — он брани сопствену биографију. Његово „дрско одбијање“ није отпор неправди, него отпор истини. И као што је некад било удобно ћутати док су се медији користили за обрачуне ДПС-а, тако је данас удобно моралисати из истих канцеларија, само без заштите старих покровитеља.

Зато кад Растодер позива на „нову мобилизацију“ савјести, треба јасно рећи:
он одавно јесте мобилисан — у идеолошки рат против Српске цркве, српских политичара и свега што подсјећа на српски идентитет у Црној Гори. Само што се тај рат данас не води оружјем, већ ставовима, колумнама и оптужбама.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: