Расправа код Јасеновца

Пише: Милутин Мићовић

Видје ли ти Јасеновац – бар на филму? Је ли то за тебе филм, или стварност? Да је оно стварност, ти оно не би могао гледати, јер би остао без ума, и гледао празним очима. Оно је филм, да би могао да гледаш, оно што стварно не би могао гледати. А можда нијеси ни видио, оно што си гледао? Оно нормалан човјек не може ни догледати, јер ће му сузе замаглити очи, и туга оставити без ума. Монструми имају најтврђе очи и прецизне планове за оне ствари. Одгледаће до краја, сузу неће пустити. Помишљају још како и они нијесу на оном мјесту, да убијају и силују, да газе дјетиња лица у надахнућу, да владају свијетом, да заблудјелима једном кажу гдје су и ко су?

Питаш ли се ти још, је ли оно стварно, или је оно само филм? Јесу ли оно Срби, Хрвати, Јевреји, Роми, само на филму, или је баш онако било, па се заборавило? Заборавило се кажеш, наравно, јер кад би оно држали у памети, растурило би нам оно памет ко ништа, и човјек и народ би излудио од себе самога. Тако стварност пропада негдје у незнан, јер је неподношљива, а филм зна колико човјек може да поднесе, па га држи ту између стварног и нестварног. Ту је човјеку мјесто, ни тамо ни овамо, како би неки рекли, јер не може да поднесе, и мора да се покорава неком шефу да не би плутао у илузији.

Да су Европа и Америка овај филм прије видјеле, не би нас бомбардовали, неко каже. А неко каже, да су они филмове из Јасеновца гледали прије, и да су нас бомбардовали, и убили с главе, да се нико у нашем народу не би могао наћи да има здраву главу, да направи ни овај филм. Па да стварно не буде оног чега је било. А да има овога чега нема. Да се рашири по свијету један мегаломански Холивуд, да човјек тврдо посумња да ичега стварно има. И сам себе на крају да гледа као неки апарат навучен на филмове, кога неко савршено покреће даљинским управљачем.

Кад човјек погледа овај филм, који није казао ни хиљадиту о дјетињим сузама, о одсуству човјека из човјека, о савршености зла, о неспретности, трапавости и љепоти људског добра, рећи ће – ипак је речено довољно, да све ово имамо на уму, ако ума имамо. Је ли тако, дијете, Даро? Заплакала си нас, али и охрабрила видовитим срцем. Страдање се не може испричати овдје, оно се овдје тек мало види, а горе се види уцијело. Неко каже да се добро овдје скрива, а горе се открива. Да се зло овдје распојаса, мислећи да добра и нема, и да га треба докрајчити, и ако га негдје има, да несретни човјек не би био у заблуди овдје на земљи, на којој скоро ништа не види онако како јесте. Овдје је злу право мјесто, и раскошни услови, позорница и говорница какву само жели. За доглавнике и часнике зла, овдје је рај. Да није за такав идејни обрт рај био Јасеновац не би се ваљда часне сестре у њему бавиле васпитањем дјеце. Не би блажени Алојзије био духовни покровитељ чишћења трапавих и шизматичних српских сељака, конзервативних мојсијеваца и наивних Рома. Није ваљда нико луд да неко кога још зову човјек може с таквом концентрацијом и мирне душе да коље и убија људска створења, ако не ради за неку велику идеју?

Јер неспоразуме и громадне заблуде у овом збуњеном свијету и човјечанству треба рашчистити – не ријечима, него – метком. Доста је било ријечи, мало је још било метака. Ријечи промашују, а метак погађа право у срце. Ријечи компликују, метак поједностављује. Ријечи су сањалице, метак је реалиста. Ријечи немају рјешење за човјека, метак има кратко и јасно. Ријечи увлаче човјека у питања на која нема одговора, а метак поједностављује све приче, историју и цивилизацију. Шта би била цивилизација и човјечанство да метак није скраћивао приче, и пресуђивао без расправе.

Стање ствари

Прочитајте ЈОШ:

Сава Јањић: Дијалог са Србима мора да иде преко Београда

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: