Распали ваз, весели цетињски богослови
1 min read
Цетињска богословија
На почетку петог разреда богословије, септембра ратне 1999. године, неки наши другови вратили су се са љетног распуста сопственим колима. То је за нас била права сензација, чинило нам се да је њихова слобода бескрајна, а наше очи су блистале од дјечије зависти. Цетиње је увијек било мало монотоно и кишовито, па је свака промјена била добродошла. Нашу машту додатно је распламсала прича да су опет неки другови купили старог Пежоа. Није било друге морали смо се и ми организовати.
Буџет нам је био скроман нас четворица једва да смо могли издвојити по сто марака. Дуго смо тражили, али за тај новац нисмо могли пронаћи ништа у возном стању. И онда, једног дана, дошао је радосни тренутак: наш друг је пронашао нешто идеално за нас стари Ваз! Договорили смо састанак с продавцем и, на наше чуђење, човјек је пристао да нам га прода. Чини се да му је било важније да га се ријеши него да провјери да ли смо пунољетни и да ли имамо возачку дозволу.
Кад смо видјели Ваза, били смо одушевљени. Велик, простран, са алуминијским фелугама, по нама права лимузина! Бијеле боје, мада је зуб времена учинио да боја више личи на сиву него на бијелу. Исплатили смо га и кренули назад. Паркиран пред интернатом, у нашим очима изгледао је као најновији мерцедес. И како не би, кад нас је по некада спашавао од досадне цетињске кише. Интернат је био на другом крају града, па смо свакодневно пјешачили, све док нисмо имали нашег Ваза.
Прво веће путовање испланирали смо за Будву. Скупили смо новац за гориво и пажљиво распоредили вожњу, нас четворица, да сваки од нас вози подједнако. Тог дана, у Будви су се појавили наши другари са Опел Сузом ГСИ, аутомобилом из снова за нас. Нисмо били завидни били смо поносни на наш стари Ваз.
На повратку нас је зауставила полиција. Било им је смијешно гледати нас четворицу у том ауту. Објаснили смо да смо богослови да смо били у Будви и уредно су нас пустили. Недуго затим, наишли су и другари са Сузом. Кад су полицајци схватили да су и они богослови, питали су ,, јел познајете неке момке са распали Ваз ,, кад су им потврдили и њих су пустили.
Међутим наш Ваз брзо је почео показивати своје ћуди. Често се кварио. Једном док смо се из Подгорице враћали за Цетиње, сувозача је из мотора залила врела вода. На сву срећу, био је са нама друг чији је тата био инструктор (за обуку возача) и знао је шта да ради. Констатовао је да је отишла печурка и да се Ваз прегријао, као усијана бубњара. То смо брзо санирали. Сљедећи квар оставио нас је без текста. Било је то 13. маја 2000. године. Црвена звезда играла је против Могрена, и ми смо дуго планирали пут у Будву. Ништа није слутило на невољу. Као и обично, мијењали смо се на задатој километражи. Кад је дошао ред на најприбранијег међу нама, догодио се филмски призор: задњи лијеви точак спао је усред вожње и престигао нас! Ваз се затресао, али другар га је прибрано зауставио. Ми смо га гледали блиједи, а точак је одмицао низ пут као да и сам бјежи од срамоте…
На утакмицу смо наставили стопом. Звезда је побиједила 2:0, па смо тиме ублажили тугу за нашим Ваз-ом. Након тога, Ваз је данима спавао на том мјесту. Када смо га коначно дошлепали на Цетиње, никада више није био исти. Нисмо се више усуђивалиса њиме на дужа путовања. Користили смо га само за локалне релације. У јуну те године дошао ми је брат у посјету који је свједочио „филмској причи“ о вазу. Час га је обузимао страх, час срамота кад би се с нама возио цетињским улицама. Тако је Ваз све више губио снагу и посустајао. Врата возача морали смо залупити свом снагом да би се затворила, али би се од тог ударца сама од себе отворила сувозачева. На крају је остао прикован за паркинг, тих свједок наше младости и наше богословске лудости.
