Рапорт каплара Момчила Гаврића – 100 година после
1 min read
Србија и Европа ове године обележавају 100 година од почетка Првог светског рата. Српски војник Момчило Гаврић је био најмлађи каплар, а потом и потпоручник.
Многи говоре о војним подвизима својим потомцима – синовима, унуцима. Може се претпоставити колико је тешко поверовати у то да је нечији отац, док је био још сасвим мали, док је био дете заправо био војник. О томе за Глас Русије говори син Момчила Гаврића, Бранислав:
Преносимо текст у целости:
– Ја као дете од девет година кад сам ишао у трећи разред основне школе на полугодишту сам имао слабе оцене. Мени је отац тада рекао: „Е, мој синко, ја сам у твојим годинама ратовао, а ти доносиш слабе оцене. Имао сам чин првог каплара, па онда сам имао чин поднаредника, па сам препешачио, синко, целу Албанију“. Ја у то нисам могао да верујем не знајући да отац прича истину. Ја сам мислио да нешто није у реду са мојим оцем, јер ја осам година да имам пушке, да имам бомбе, да ратујем директно са војском, то је за мене било неприхватљиво. 1964. године потпуковник Чирић је писао своје мемоаре. Он је тада преко „Политике“ тражио да ли неко зна нешто о поднареднику Момчилу Гаврићу. Тада је мој брат отишао код оца и рекао: „Тата, траже тебе преко „Политике“. Буди добар па се јави“. Тада смо сви ми сазнали да је све што тата говорио истина. После 50 година они су се срели. Он га је тражио за време Првог светског рата, за време Другог Светског рата. Тај потпуковник Чирић му је дао Албанску споменицу, војну књижицу, сва одликовања које је он добио. Тада смо сви ми, и ја, и мој брат, и мајка сазнали да је отац говорио истину. И то је било велико славље за нас. Тада смо још више заволели оца јер смо сазнали да је он све што говорио нама била права истина.
По окончању рата Момчило Гаврић је још дуго на својим плећима носио терет живота. И Бранислав о томе говори без суза:
– Када је он дошао да служи војни рок он је рекао да је био борац у Првом Светском рату, што му нису веровали јер никакав документ није имао. Па су га штовише прогласили да он избегава служење војног рока. И он је био осуђен три месеца у Славонском Броду за избегавање служења војног рока. То је некако прегрмео. Дошао је Други Светски рат. Опет су га мобилисали. Кад су га послали у Пљевље тамо је доживео дебакл Српске Војске, пропаст артиљеријског пука. Кад је видео све то, ту су их Немци заробили па су их оградили неком жицом и требало је да негде биду депортовани. Мој отац је успео да пробије жице и да се побегне. Ноћи је путовао, а даном се крио све док није дошао до Београда. 1944. године, кад је био ослобођен Београд, упала је једна партизанска јединица и њега су оптужили да је он сарађивао са непријатељем. Изведен је био испред стрељачког строја. Један од радника који је знао ко је Момчило Гаврић видео је једнога мајора и рекао му је да је Момчило Гаврић учесник Првог Светског рата и да никада није сарађивао са непријатељем. И тада га је тај мајор спасио, извео га је из строја, и мој отац је остао да живи. То је трајало све до 1947. године. Тада су код њега дошли омладинци Народног Фронта и тражили су добовољни прилог за браћу Албанце. Он је рекао да му Албанци никад нису били браћа јер је он прошао кроз Албанију и видео је како су се они понашали према Српској војсци. Они су га ухапсили. То је трајало до Информбироа. Када је Информбиро ступио на снагу тада су га пустили из затвора. Мој отац није хтео ни да говори ни да прича ништа. Само је ћутао. То је судбина мог оца, таква каква јесте.
