Рамбо на руски начин
1 min read
Илустрација
Са становишта историјских чињеница „Балканска међа” није сасвим тачан филм. Тачно је да је те 1999. године омањи руски батаљон, од 70 душа, својим оклопним борбеним возилима из своје базе Угљевик у Босни преко територије Србије ушао на Косово и Метохију и преузео приштински аеродром Слатина.
Није тачно, међутим, да је том приликом било икаквих борбених дејстава на аеродрому, поготово не са припадницима такозване ослободилачке војске Косова. Аеродром Слатину су држали припадници регуларне војске Југославије. Руси су ушли мирно у парадном поретку и са припадницима југословенске војске, такође мирно, извршили примопредају. И јесте тачно да је тај догађај узбуркао запад, НАТО, британске (Мајк Џексон, командант снага Кфора) и америчке генерале (Весли Кларк, врховни командант НАТО) и самог председника Клинтона – о томе сведоче и оригинални архивски снимци употребљени у филму – и јесте тачно да је ову (у тајности спроведену) успешну акцију руског батаљона у то време пратио и ореол „прве победе нове руске државе“.
Е, сад, откуда ја то тачно све знам, а да тамо ногом нисам крочила? Питала сам експерте и сведоке овог догађаја, а то је исто могао да учини и сценаристички тројац „Балканске међе”: Андреј Анајкин, Иван Наумов и Наталија Незарова пре него што се упустио у писање једне ратне филмске приче засноване, како то пише на шпици, на истинитим догађајима. Могао је, али није, јер је и на то са становишта уметничко-драматуршких слобода имао и има апсолутно право. Таквих уметничких слобода препуни су и амерички и британски акциони (ратни) филмови са којима се неумољиво већ деценијама „бомбардују” биоскопи широм планете. Не сећам се да је неко у западним медијима такве филмове икада назвао „америчком” или „британском” пропагандом. Стога, заиста не видим разлога да се један, у основи сасвим солидно замишљен и спроведен хероично-акционо-ратни филм какав је „Балканска међа“ – који у самом третману жанра неодољиво подсећа управо на сличне америчке производе, додуше на оне Б-продукције (руски синеасти још нису сасвим савладали све тајне компјутерског чинодејствовања у постпродукцији) – буде у тим истим медијима назван „руском пропагандом”. Само зато што је филм руски (руско-српски)? Што се и даље на међународној сцени „ломе копља” око решавања питања Косова? Или само зато што је већ дуже на делу „сатанизација Русије” ама баш на сваку тему?
И какви су то англосаксонски, антидемократски позиви на забрану приказивања овог филма? Забранили га или не он ће свакако наћи пут до заинтересованих гледалаца. Увек је боље на легалан (биоскопска дворана), него на нелегалан начин (филмска пиратерија). Живела слобода стваралаштва и живела слобода избора сваког филмског конзумента. И оних које би представљање припадника ОВК као главних негативаца у овом филму можда могло повредити. Они, такође, могу да изаберу да никада не одгледају овај филм у којем, да се разумемо, ствари нису постављене црно-бело јер, како се то у њему и чује и види, „рат увек ломи људе”…
Редитељ „Балканске међе” Андреј Волгин кроји свој хероично-акциони филм према свим унутрашњим правилима популарног жанра с којим се својевремено прославио и серијал о Рамбу. Ово јесте и нека врста „Рамбо-филма”, али на руски начин. Главни јунак није јединка која функционише по принципу „сам против свих“, већ омањи колектив од осморо људи. Шесторо њих су руски специјалци-падобранци у тајној мисији: Шаталов (Антон Пампушни), снајперисткиња Вера (одлична Равшана Куркова), Бек (Јуриј Кученко), специјалиста за експлозиве Бармин (изврстан и најубедљивији Кирил Полухин), Гиреј (Нодар Дзанелидзе), а придружени Србин Вук (фотогенични Милош Биковић) и Албанац Фадиљ (врло добар Александар Радојичић), припадници су регуларне југословенске милиције. Ту је и лик медицинске сестре Јасне (лепа и филмична Милена Радуловић), у оном акционом ужасу загледане у Шалатова како би се филму придодала и неопходна доза наговештавајуће ратне романсе. И лик заробљене српске девојчице, у функцији сведока цивилних жртава у рату, у тумачењу малене Рускиње Василисе Немцове, за коју одговорно тврдим да је уз Кирила Полухина најбоље обавила свој глумачки задатак. А ту је и главни антагониста – командант ОВК Смук, прави немилосрдни ратни ђаво, у убедљивом тумачењу Александра Срећковића Кубуре…
Око седамдесет одсто трајања самог филма чине акционе сцене и пиротехничка филмска чудеса, пуцњава и експлозије на све стране, што се све и очекује од оваквог филмског жанра којим Волгин, очигледно је, сасвим добро влада. Филм је динамичан, брзог и повремено жестоког темпа и 130 минута његовог трајања прође за трен. Мишљења сам да Волгину рад са глумцима још увек није најјача страна заната. Повремено би му глумци „исклизнули“ из редитељских руку (укључујем ту и Биковића) и упадали у патетику…
Све у свему, у односу на жанр, а упркос на почетку наведеним чињенично-историјским нетачностима, „Балканска међа“ је гледљив биоскопски филм. Не препоручујем га онима који од НАТО агресије на Југославију 1999. још увек имају тешке трауме (филм обилује и архивским снимцима) нити онима који још увек не могу да замисле да може да постоји чврсто и часно пријатељство између Србина и Албанца. „Балканска међа” је још увек на репертоару биоскопа у Србији.
