Rambo na ruski način

Sa stanovišta istorijskih činjenica „Balkanska međa” nije sasvim tačan film. Tačno je da je te 1999. godine omanji ruski bataljon, od 70 duša, svojim oklopnim borbenim vozilima iz svoje baze Ugljevik u Bosni preko teritorije Srbije ušao na Kosovo i Metohiju i preuzeo prištinski aerodrom Slatina.

Nije tačno, međutim, da je tom prilikom bilo ikakvih borbenih dejstava na aerodromu, pogotovo ne sa pripadnicima takozvane oslobodilačke vojske Kosova. Aerodrom Slatinu su držali pripadnici regularne vojske Jugoslavije. Rusi su ušli mirno u paradnom poretku i sa pripadnicima jugoslovenske vojske, takođe mirno, izvršili primopredaju. I jeste tačno da je taj događaj uzburkao zapad, NATO, britanske (Majk Džekson, komandant snaga Kfora) i američke generale (Vesli Klark, vrhovni komandant NATO) i samog predsednika Klintona – o tome svedoče i originalni arhivski snimci upotrebljeni u filmu – i jeste tačno da je ovu (u tajnosti sprovedenu) uspešnu akciju ruskog bataljona u to vreme pratio i oreol „prve pobede nove ruske države“.

E, sad, otkuda ja to tačno sve znam, a da tamo nogom nisam kročila? Pitala sam eksperte i svedoke ovog događaja, a to je isto mogao da učini i scenaristički trojac „Balkanske međe”: Andrej Anajkin, Ivan Naumov i Natalija Nezarova pre nego što se upustio u pisanje jedne ratne filmske priče zasnovane, kako to piše na špici, na istinitim događajima. Mogao je, ali nije, jer je i na to sa stanovišta umetničko-dramaturških sloboda imao i ima apsolutno pravo. Takvih umetničkih sloboda prepuni su i američki i britanski akcioni (ratni) filmovi sa kojima se neumoljivo već decenijama „bombarduju” bioskopi širom planete. Ne sećam se da je neko u zapadnim medijima takve filmove ikada nazvao „američkom” ili „britanskom” propagandom. Stoga, zaista ne vidim razloga da se jedan, u osnovi sasvim solidno zamišljen i sproveden heroično-akciono-ratni film kakav je „Balkanska međa“ – koji u samom tretmanu žanra neodoljivo podseća upravo na slične američke proizvode, doduše na one B-produkcije (ruski sineasti još nisu sasvim savladali sve tajne kompjuterskog činodejstvovanja u postprodukciji) – bude u tim istim medijima nazvan „ruskom propagandom”. Samo zato što je film ruski (rusko-srpski)? Što se i dalje na međunarodnoj sceni „lome koplja” oko rešavanja pitanja Kosova? Ili samo zato što je već duže na delu „satanizacija Rusije” ama baš na svaku temu?

I kakvi su to anglosaksonski, antidemokratski pozivi na zabranu prikazivanja ovog filma? Zabranili ga ili ne on će svakako naći put do zainteresovanih gledalaca. Uvek je bolje na legalan (bioskopska dvorana), nego na nelegalan način (filmska piraterija). Živela sloboda stvaralaštva i živela sloboda izbora svakog filmskog konzumenta. I onih koje bi predstavljanje pripadnika OVK kao glavnih negativaca u ovom filmu možda moglo povrediti. Oni, takođe, mogu da izaberu da nikada ne odgledaju ovaj film u kojem, da se razumemo, stvari nisu postavljene crno-belo jer, kako se to u njemu i čuje i vidi, „rat uvek lomi ljude”…

Reditelj „Balkanske međe” Andrej Volgin kroji svoj heroično-akcioni film prema svim unutrašnjim pravilima popularnog žanra s kojim se svojevremeno proslavio i serijal o Rambu. Ovo jeste i neka vrsta „Rambo-filma”, ali na ruski način. Glavni junak nije jedinka koja funkcioniše po principu „sam protiv svih“, već omanji kolektiv od osmoro ljudi. Šestoro njih su ruski specijalci-padobranci u tajnoj misiji: Šatalov (Anton Pampušni), snajperistkinja Vera (odlična Ravšana Kurkova), Bek (Jurij Kučenko), specijalista za eksplozive Barmin (izvrstan i najubedljiviji Kiril Poluhin), Girej (Nodar Dzanelidze), a pridruženi Srbin Vuk (fotogenični Miloš Biković) i Albanac Fadilj (vrlo dobar Aleksandar Radojičić), pripadnici su regularne jugoslovenske milicije. Tu je i lik medicinske sestre Jasne (lepa i filmična Milena Radulović), u onom akcionom užasu zagledane u Šalatova kako bi se filmu pridodala i neophodna doza nagoveštavajuće ratne romanse. I lik zarobljene srpske devojčice, u funkciji svedoka civilnih žrtava u ratu, u tumačenju malene Ruskinje Vasilise Nemcove, za koju odgovorno tvrdim da je uz Kirila Poluhina najbolje obavila svoj glumački zadatak. A tu je i glavni antagonista – komandant OVK Smuk, pravi nemilosrdni ratni đavo, u ubedljivom tumačenju Aleksandra Srećkovića Kubure…

Oko sedamdeset odsto trajanja samog filma čine akcione scene i pirotehnička filmska čudesa, pucnjava i eksplozije na sve strane, što se sve i očekuje od ovakvog filmskog žanra kojim Volgin, očigledno je, sasvim dobro vlada. Film je dinamičan, brzog i povremeno žestokog tempa i 130 minuta njegovog trajanja prođe za tren. Mišljenja sam da Volginu rad sa glumcima još uvek nije najjača strana zanata. Povremeno bi mu glumci „iskliznuli“ iz rediteljskih ruku (uključujem tu i Bikovića) i upadali u patetiku…

Sve u svemu, u odnosu na žanr, a uprkos na početku navedenim činjenično-istorijskim netačnostima, „Balkanska međa“ je gledljiv bioskopski film. Ne preporučujem ga onima koji od NATO agresije na Jugoslaviju 1999. još uvek imaju teške traume (film obiluje i arhivskim snimcima) niti onima koji još uvek ne mogu da zamisle da može da postoji čvrsto i časno prijateljstvo između Srbina i Albanca. „Balkanska međa” je još uvek na repertoaru bioskopa u Srbiji.

Izvor: Politika (Dubravka Lakić)