Раковић: Опстанак Републике Српске је животно питање; Највећа врлина Лесковчана је стрпљење!

У петак, 11. октобра, Лесковац је имао част да у оквиру научног скупа угости најзначајније интелектуалце из области историје, политикологије, права.

Отварање овог скупа, који је организвао Народни музеј у Лесковцу у сарадњи са Институтом за савремену историју, обележио је говор др Александра Раковића. Др Раковић је први говорио о теми завршетка Другог светског рата, те последицама успостављања комунистичког режима после ослобођења од фашизма.

Имали смо ту част да је време за наш портал издвојио један овакав интелектуалац, а са њиме смо причали на бројне теме од историје, преко тренутне политичке ситуације, па све до популарне културе и спорта. Уживајте!

Пре свега хвала што говорите за портал Лесковачке приче. Почео бих са једним питањем које је данас поприлично стављено у страну, а потенцијално може да има значајне последице. То је доношење Резолуције о Сребреници у оквиру УН-а. Колико је суштински то битно за наш опстанак, пре свега у Републици Српској? Да ли та Резолуција може да поремети РС као творевину?

Врло је важно што већина земаља у свету није подржала ту Резолуцију. Дакле, већина је оних које су биле неутралне или гласале против. Тиме је Резолуција обесмишљена. Не може да се имплементира, јер већина држава у свету неће применити Резолуцију као нешто што је обавезно.

То је добра околност. Макар за сада, због те Резолуције нема никаквих притисака на Србију и Републику Српску. Не кажем да их неће бити, то се никада не зна. Ипак, расплет овог гласања је показао да већина земаља у свету не прихвата ту политику „наметања“ од стране Запада.

Опстанак РС је суштински важан за српски народ. Опстанак Републике Српске је важан колико и опстанак саме Србије. То је животно питање. Ако сви заједно радимо на томе да РС опстане и јача, онда ће се то и догодити упркос овој Резолуцији, која не може да доведе у питање Републику Српску, њене границе и њен суверенитет.

Профилисали сте се као човек који је имао велики утицај на догађања у Црној Гори. Говорили сте јавно против власти Мила Ђукановића. Видимо да се сада Ђукановић донекле враћа на политичку сцену. Колико је важно да схватимо значај Црне Горе и да ли је подела на Црногорце и Србе највећа претња нашег опстанка на приморју?

Располућивање идентитета у Црној Гори је озбиљан проблем. Он прети српству у Црној Гори. Најважније је да ми никада не одустанемо од Црне Горе и Срби немају право да одустану од те историјске државе српског народа.

Поред тога што водимо политику јачања РС, треба да водимо и политику јачања српског идентитета у ЦГ. У неким новим геополитичким околностима биће прилике да се српско питање у Црној Гори реши повољније. Најбитније је да сваки наш појединац не заборави своју српску браћу у Црној Гори, те да свест о томе да смо ми један, недељив народ, треба стално да се освежава. Треба да радимо на томе да Црна Гора буде део јединствене српске државе заједно са Србијом и Републиком Српском.

Да се не одрекнемо и да не посустанемо. Не смемо да дозволимо да нас та борба исцрпи. Морамо да наставимо даље, упркос томе што нека решења нису урађена на најбољи начин после 2020. године. Осим јачања идентитета, требало би да радимо и на повратку српске државности Црне Горе.

У свом излагању сте поменули и Македонију, то јест сада Северну Македонију. Зашто се фокус српске државе поптуно изгубио са те територије током двадесетог и двадесет и првог века? Шта можемо данас да урадимо како би се освестило православно становништво српских корена?

Ја бих се пре свега, када је реч о Македонији, држао политике да српство и македонство могу под руку заједно. То је нас довело до успеха у Македонији крајем двадесетог века. Ни тада није толико рађено на неком државном нивоу, већ су се саме ствари посложиле, јер је бугарска политика била неподношљива.

Бугаризам и македонизам се косе. Они не могу једно са другим. Бугари су покушали да свако македонство избришу. Српство и македноство пак, могу заједно, и ја бих се држао тог концепта „3+1“. Дакле, три српске државе (Србија, Република Српска, Црна Гора), плус Македонија. Тамо постоји идентитет који није истоветан нашем светосавском идентитету, али је до те мере сличан да је могуће инкорпорирати га у неку јединствену, асиметричну творевину, у којој би Македонија могла да буде заједно са српским државама.

Сада бих прешао на поље поп културе. Познато је да сте и ту врло ангажовани. Почетком године наш гост је био др Миша Ђурковић, ради промоције зборника о историји музичке групе „Јужни ветар“, у коме сте и сами имали учешће. С друге стране познати сте као велики љубитељ, па и истраживач рок музике. Колико је битно да се народу предочи да слушање одређеног жанра не значи и аутоматску припадност некој „елити“? Ми смо имали утисак до сада да је свако ко слуша народну музику мање вредан, па чак и мање интелигентан од уживалаца других жанрова. Да ли сте имали неких непријатности приликом рада на том зборнику?

Из времена комунизма наслеђено је неко тенденциозно, наметнуто мишљење, да је село лоше и да је фолк назадан, а посебно народна музика. Тако се стварао тај модел веровања да рок музика представља неку елиту, а да дно представља оно што се називало „Ибарском магистралом“.

То је данас напуштено.

Сада је сасвим евидентно да већина младих, школараца и студената слуша народну музику. Дакле, роцк н ролл практично више не постоји као ангажована музика, осим у андерграунду где нема посебног домашаја у јавности.

Падом тих стега, комунистичких, које су рок протежирале као државну музику, а народну сузбијале, народна музика је покуљала и дошла је на место која је она, по продаји плоча, заправо увек и имала. Увек се више народних плоча продавало од рок плоча.

Једном приликом ми је покојни Миња Субота, када сам ја говорио о певачима народне музике у неком негативном контексту, рекао: „Немојте их никада подцењивати. Они су веома вредни људи и тешко се боре за свој хлеб.“

Тада ми је практично отворио очи, јер је и он сам био део забавне елите, али као једна битна медијска личност ми је скренуо пажњу на народну музику. Данас на све то гледам другачијим очима. Признајем да не слушам народну музику. Нећу улазити сада у жанрове које приватно слушам. Ипак, веома уважавам све што су постигли људи који се баве народном, новокомпонованом музиком, те сам зато прихватио учешће у овом зборнику.

Нисам имао никаквих проблема због тога, нити је било могуће да ми ико ишта приговори. Док сам истраживао роцк н ролл, ја сам фотографисао и копирао сву архивску грађу која се тиче музике, тако да сам истовремено имао и пуно материјала о народној музици у СФР Југославији. На основу тога сам написао рад који је отворио пут ка креирању зборника о групи „Јужни ветар“, јер сам приказао улогу народне музике у Југославији, цензуру која је била усмерена против народне музике, и ту велику борбу коју су певачи водили да би њихова дела била вреднована.

Нажалост, некада нису била довољно вреднована. Сада су она много више цењена, што представља велику победу народне музике.

Имали су оне чувене порезе на кич и шунд, тако да нису могли да остварују неку већу зараду, упркос популарности,…

Они су по кафанама увек могли да остваре велику зараду. Међутим, због кича и шунда плоче су им се продавале по три пута већој цени, па то није могло тако лако да се купи. Нису они једини били „кич и шунд“. Чак је и YУ група улазила у тај домен.

Комисије које су се бавиле оценом музике биле су елитистичке до те мере да се чак и у Хрватској приговарало њиховом раду, а у Хрватској се свакако тих година није слушала наша новокомпонована, народна музика. Данас, све што је било забрањивано је покуљало, па баш и у тој Хрватској,…

Чак и турбо-фолк,…

Да, чак и турбо-фолк. Они то неће пуштати на радио станицама, али ће га по кафанам слушати и пуниће концерте фолк и турбо-фолк звезда.

Ви сте познати навијач Црвене звезде. Да ли је оснивање Партизана и Црвене звезде нека нова врста поделе у нашем народу, јер чини се да је мржња између једних и других навијача на високом нивоу? Да ли неко решење за престанак мржње може да буде гашење тих клубова, које неки називају и „Титови близанци“, и да ли је то уопште могуће с обзиром колики број људи прате један, односно други клуб?

Црвена звезда и Партизан су пре свега српски брендови. Они су део идентитета српског народа. Сматрам да је Црвена звезда, првенствено, окупљала српски народ у време комунизма.

Морам да кажем да је Партизан прва Туђманова жртва. Навијачима Партизана уопште не треба помињати Туђмана као председника спортског друштва. Туђман је покушао да тенденциозно и намерно Партизану избрише српски идентитет. Он је хтео да Партизан као део ЈНА, и као београдски клуб, потпуно избрише из српског контекста.

То му је донекле полазило за руком, јер је тек осамдесетих година код навијача Партизана почело да се јавља српство на трибинама, које је раније било присутно на Звездиним утакмицама.

Нажалост, нетрпељивост између навијача оба табора не може се сагледавати ван контекста генералног јачања навијачких нетрпељивости свуда у свету. Како ту нетрпељивост сузбијају друге државе, то нисам пратио.

Ја се сећам времена комунизма, када сам ишао на гостовања у Хрватској, као окорели навијач Звезде, певали смо: „Партизан и Звезда два су клуба братска“. На финалу плејофа у кошарци, између Звезде и Партизана певало се: „Титула Београду!“. Ипак се заједно навијало.

Са губитком тог заједничког непријатеља, у виду хрватских навијача, групе су се усмериле једна против друге и ту нетрпељивост су бесмислено издигли до неког несвакидашњег нивоа. Та нетрпељивост може да прође и падне, али не без медијације и труда државних тела. За то је потребно време.

Одговор на Ваше питање је да треба јачати спортско ривалство, али радити у исто време све што је могуће да се сузбије нетрпељивост навијачких група. То је једна од подела у српском друштву.

Чини се ипак, да је та подела само код нас распрострањена у целој држави. На пример, у Шпанији неко из Билбаа неће подржавати ни Реал, ни Барселону, у другим државама се подржавају локални клубови и на тај начин се избегава већа подела друштва. Да ли је подела у нашем случају вештачка?

Мислим да није вештачка. То полази још од самог оснивања клубова. Црвена звезда је покупила играче из БСК-а и Југославије као два највећа београдска и српска клуба. Звезда је основана седам месеци пре Партизана и тако Партизану нису остали играчи из београдских клубова. Он је морао да доведе неке играче из других делова земље, па чак и неке који су играли за репрезентацију НДХ.

Због тога се београдска публика, као и публика у Крајини, углавном није везивала за Партизан. Генерали који су били тада у управи Партизана су тако правили лоше потезе, доводећи истакнуте, квалитетне фудбалере, па макар они били и из Хрватске. То ривалство креће одатле.

Ипак, Партизан се до те мере „прочистио“ од те прошлости, да то сада није ни важно помињати, али је Партизан свакако у једном тренутку био жртва великохрватског национализма. Не носиоц, већ жртва једне промишљене политике.

Ипак, да ли данас имате утисак да се поготово ФК Партизан, намерно деградира и уништава од стране државе?

Ја бих то везао за лошу политику клуба. Била је и Звезда у лошој позицији пре десетак година, па то није свођено на државну политику. Звезда је била у кризи, дошло је друго руководство које је имало подршку од стране председника републике, али и Партизан има ту подршку. Није држава одбацила Партизан.

Мислим да су само вучени неки потези који нису били добри за будућност клуба. На крају, на Партизану је да види где су проблеми и да покуша да их реши.

Оно у шта сам сигуран је то да Партизан неће испасти у четврту лигу као што је то био случај са Ренџерсом у Шкотској, већ да ће држава пронаћи начин да упркос огромним дуговима Партизан не банкротира.

Утакмице Звезде у Европи показују слабост наше лиге, и показују да Звезда нема ривале са којима ће играчи моћи да стичу искуство јаких, такмичарских утакмица. Свима је потребан Партизан и неколико других јаких клубова, како српски клубови, у овом случају Звезда, не би одлазили на утакмицу против Интера да изгубе четири према нула.

Звезди је потребан Партизан и обрнуто.

За сам крај, поменуо бих град у коме се сада налазимо. Колико често сте долазили у Лесковац и колико знате о историји и традицији нашег града?

Долазио сам неколико пута у Лесковац. Познајем историју и традицију Вашег града, као и овог дела Србије. Посебно бих истакао као врлину овог становништва, стрпљење.

Ово становништво, за разлику од динарских Срба, који веома бурно реагују, али се и брзо охладе, дуго мисли, стрпљиво је и на тај начин остварује успехе. Неке од најважнијих битака у ратовима деведесетих година, водило је становништво ових крајева које је било способно да чува своје положаје, посебно на Косову и Метохији.

И Цвијић је приметио да становништво овог краја уме дуго и стрпљиво да чека своју прилику и када дође та прилика, оно је вешто искористи.

Хвала професоре на овом разговору, надамо се и неком опширнијем интервјуу. Сада смо покренули и подкаст, па када следећи пут долазите у наш град, било би лепо да Вас угостимо.

Хвала Вама, и врло радо ћу бити гост подкаста.

Извор: https://leskovackeprice.com/

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: