Радоњић Рудовићу: Борба против ДПС је борба за сувереност и одбрану Црне Горе

Пише: Лука Радоњић

Г. Рудовићу, вреднујући коректност тона, садржајност и обимност Вашег одговора, као и чињеницу да сте изнијели преда мном у одговору исјечке Ваших говора и колумни, вреднујућу, дакле, укупан труд, нећу се према контрадикцијама које сте изнијели, односити као наставник према ученику и давати Вам оцјену. Напротив, позабавићу се њима са намјером да Вам у разјашњењима истих – помогнем.

Магична тачка је национална кохезија

Магична тачка коју тражите и за коју вјерујете да би се на њој могла окупити опозиција, зове се – национална кохезија. И по том питању смо, вјерујем, сагласни. Проблем настаје онога тренутка, када – умјесто да наставимо смјером добро асфалтиране политичке мисли користећи упоредна искуства великих и других – Ви сугеришете да идемо типичним балканским макадамом. Пошто нам је као нацији, искуство на тему националне кохезије веома скромно, можемо на кратко погледати искуства највећих. У Сједињеним Америчким Државама, не тако дуго након грађанског рата, за истим столом су се нашли ратни прваци Сјевера и Југа. У данашњој Русији у њеној химни, на њеној застави, у њеним називима градова и области, улица и тргова, у многобројним симболима војске и полиције, помирене су царска и црвена Русија. Помирење су постигли, не негацијом једних или других, већ присуством и једних и других. Дакле, до националне кохезије се долази помирењем не потчињавањем. У чему је проблем са помирењем унутар Црне Горе? Да ли су Црногорци, већи, јачи, жешћи и суштинскији ројалисти и комунисти, јужњаци и сјеверњаци, од Руса и Американаца, па да не могу да превазиђу разлике? Нису. Напротив, екстремизам највише исијава из глава које знају мало а мрзе много. А такве главе су најгласније у захтјеву да се једна страна, коју сматрају пораженом, потчини овој другој. Било какво потчињавање је неприхватљиво, а наша је обавеза, да таквим главама не удовољавамо, да такве стереотипе не прихватамо у својим политичким залагањима, него да их разбијамо – зрелошћу, храброшћу, самопоуздањем и прије свега – истином.

За случај да сте љубитељ америчке књижевности као ја, сигурно сте чули за Џона Стајнбека а можда и читали његово дјело „Источно од раја“. Негдје на почетку књиге, отац саопштава поуку сину и каже му, између осталог, да ће тамо ђе оде, прво са њега свући све што је понио са собом, па му онда металним шипкама и палицама пребити све што га разликује од њих и на крају га, ако буде упоран да остане свој  а не њихов – избацити на улицу. У питању је вишезначна метафора, која између осталог, говори и о односу према разликама. Предмет нашег писаног разговору су идеолошко-политичке разлике. А свако пребијање разлика ултиматумима, уцјенама, императивима у сваком кутку свијета, па и нашој кући Црној Гори, води у потчињавање и представља клицу тоталитаризма сваке врсте, на који су нас упозоравали и данас упозоравају својим књигама Орвел, Кафка, Хаксли и многи други. Слободна, демократска и просперитетна друштва настају из помирења разлика. Идемо редом.

Неприхватљива лакоћа контрадикторности

Казали сте, да најјача опозициона групација даје вјештачко дисање ДПС-у. Једна таква квалификација за резултат може имати само задовољство злонамјерних, опскурних умова удбашких дактилографа и пружање још једног јефтиног алибија конформистима, који ће га зграбити не би ли се под кишобраном „сви су исти“ ослободили одговорности и обавезе да се боре за своју државу и породицу. А такав алиби јефтинији је од кишобрана. Како је добро запазио Брехт: „Онај ко је против политике, тај је за политику која се спроводи над њим“.

Но, ако таква теза коју сте пласирали, може задовољити поменуте умове, свакако да не може задовољити потребе здравог разума и политичке логике. Прво, ДФ је најразноврснијим облицима политичког прогона, пендрецима и бојним отровом ударен у стомак и попрскан у лице, да му фали ваздуха и за себе а камоли да га путем вјештачког дисања даје другоме, и то онима који га у дугом временском периоду медијски линчују и стигматизују, упорно га гурајући ка финансијској суши, затвору и нестанку, ка политичкој смрти. Или мислите да је можда ДПС у таквом пијанству па још и депресији, да удара оне који му, како кажете, „дају неопходно вјештачко дисање“? Познато ми је много примјера који свједочe да ДПС ради против државе али ниједан да ради против себе. Такође, поменули сте ваше учешће на скупу људи који су себе у очигледном недостатку инспирације и дефиниције назвали „црногорским покретом“. И ако се не варам, ставови које сте цитирали у одговору мени а изговорили на скупу, изазвали су оштро негодовање једног броја присутних као и захтјеве да напустите салу. Опет без намјере да Вас изводим пред катедру и испитујем, намеће се питање – зашто одређеним ставовима који у садржини потпуно кореспондирају са саопштењима ДПС-а којима плаше грађане о угрожености независности, куцате на врата сале из које су жељели да вас избаце?

И друго, казали сте: „Они што су фактичким увођењем ванредног стања на дан избора и бескрупулозном куповином гласова фризирали вољу грађана и који се годинама ругају Уставу, свим законима и здравом разуму, умјесто да буду сатјерани у мишју рупу, добијају разорно оружје од оних што тврде да су једини прави противници режима“. Када су 2015. били сатјерани у мишју рупу, ко је сио са њима за преговорачки сто? Да ли је то био ДФ? Оно што сам написао прије и послије цитата али и укупна политичка стварност Вас демантују. Но, не бих се задовољио утврђивањем чињенице да ДФ не даје разорно оружје ДПС-у. Хајде да видимо ко даје моћно политичко оружје и о каквом се оружју ради. Идемо редом. Ако оне који данас постављају питање државно-правног статуса оптужујете за ревизионизам и повратак у 20. вијек, онда по тим критеријумима и стандардима које кандидујете – и себе самог можете оптужити за ревизионизам 2006. године јер сте се на самом прагу 21. вијека, залагали за ревизију државно-правног питања са почетка 20.вијека. Просто је, зар не? Даље, значајан број Црногораца, чији су преци уградили себе у ову државу, а који су 21. маја заокружили НЕ, нису рекли НЕ држави већ приватној држави. Као што сте видјели, и чега сте видим и сами свјесни, историја није чекала много да овим људима да за право. Па се врло брзо, за свега десетак година, из просуверенистичких кругова оштрије него из екс унионистичких, могла чути грмљавина критичке констатације – да је Црна Гора приватна држава. А неки од „лидера независности“, како су их само полтронски и инфериорни умови могли назвати, признали су кривицу за криминално удруживање и колосалну пљачку државних ресурса.

Црној Гори је отет суверенитет

На насловној страници дневне новине у којој сте радили, НД „Вијести“, 22.маја 2006. године, осванула је фотографија предсједника ДПС-а који нагиње флашу шампањца на одушевљење хватача чепова тог шампањца уз наслов: „Имамо државу!“. И заиста, наслов „Вијести“ је био пророчки – они људи са фотографије, заиста, имају државу. И значајан број њих, ту државу је, по сопственом признању, дебело опљачкао. Мајски референдум, г. Рудовићу, није донио сувереност Црној Гори већ браћи Ђукановић и накарадном систему вриједности. Отуда и она питања која сам поставио.  На тај начин, ДПС-у је пружено оружје моћније од оног које помињете, оружје моћније од свих оружја – држава. Можда Вама то није намјера али када год ултимативно, са призвуком уцјене тражите изјашњења ове врсте, личите на човјека који засуканих рукава са знојем преко чула, гура у двориште ДПС-а још један топ из којег ће они грувати по другој половини Црне Горе, све под изговором одбране државе и грађана, које заправо, у окупираној тврђави држе као таоце. Надам се да је и Вама г. Рудовићу, одговор на тему коју сте покренули у првом саопштењу, кристално јасан  а ја знам да је дубоко утемељен у истини и привржености Црној Гори, њеној великој традицији и будућности: Борба против ДПС-а је борба за сувереност и одбрану Црне Горе.

На крају, у одговору на тему „вјечности Црне Горе“ употријебићу луцидну опаску једне сатиричне странице: Надам се да ће Црна Гора бити вјечна, јер ће јој, да би вратила све дугове у које је гурнуо ДПС, заиста бити потребна читава вјечност. Пред нашим генерацијама је изазов – да ли ћемо се залагати за вјечност дужничког, политичког и националног ропства и ропства накарадном систему вриједности насталом на рушевинама чојства и јунаштва или ћемо се опредијелити за вјечност Његошеве борбе непрестане.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: