Радоњић: Крајње вријеме за велику политичку мобилизацију против уласка у НАТО

Сједио сам код ђеда, кад су нам протутњали Булеваром Ивана Црнојевића, ту под нос, са све сиренама као да јуре колону мексичког картела. Или је гост био у трипу „Need for speed“. Позатварали улице, негдје и по двије траке, растјерали пјешаке с тротоара, не би ме чудило да су негдје и из аутомобила излазили, заустављали људе и викали „Не дишите! Не дишите док пролази Столтенберг!“. Ја сам отворио причу, а Стари је био кратак и јасан: „Ни да доводе руског цара или Путина, а не овога…чеговић бијаше?“

Столтенбергов долазак јасан је сигнал и можда задњи аларм за широку друштвену мобилизацију свих Анти-Нато субјеката и појединаца. На једној страни имамо одлучног Ђукановића и машинерију која му служи, на другој, нашој, правој страни историје, имамо одлучне и неодлучно-неопредијељење. Много пута смо чули да је један од фундаменталних услова за добијање позивнице – подршка јавности. Па је самим тим саставни дио мировне анти-нато мисије подизање свијести и подизање броја противника уласка у ратни савез под покровитељством Сједињених Америчких Држава (САД).

Са тим у вези, одлука оних, попут Миодрага Лекића да се о свему изјасне тек након евентуалног добијања позивнице, личи на одлуку фудбалера да не улази у игру у првом полувремену, па чак и ако губимо 2:0, већ да уђе у другом полувремену и да тек тада саопшти – који дрес ће обући. Зато је, без дилеме, штета већ причињена, али сваким даном може бити већа ако се са неодлучношћу настави.

Сигуран сам да би ангажман поменутог бившег дипломате, био значајан за општи, народни анти-нато фронт, да има капацитета да пружи допринос томе и да је крајње вријеме да се опредијели и ангажује – ако је против НАТО-а, како се нагађа. А мисија политике, није да нагађамо или гледамо у куглу или пасуљ, шта је став политичких субјеката који конкуришу за нашу подршку. Исто важи за све политичке субјекте, нарочито нове, који спољнополитички став не саопштавају.

Ако се тај тренд „несаоштавања“ настави, онда је кандидатура за предсједнике мјесних заједница и кућних савјета, за које став о спољној политици није неопходан, неупоредиво адекватнија и примјеренија таквом односу. Питао ме ђед, питали су ме многи, који су Лекића памте преко ангажмана 1999. – ђе је? Ђе је да са нама збије редове, да се тучемо заједно против непријатеља, како нам по традицији и баста. Да зауставимо и спријечимо да нам од старог пријатеља, попут Русије, праве новог непријатеља.

Јуче је одржан још један анти-нато протест у организацији Мировног покрета „Не у рат, не у НАТО!“. Чему одсуство половине позваних, а организатор је и прије и на самом скупу, рекао и поновио, да су позвани били – сви. На скупу ме запало да носим транспарент „Ово није НАТО земља!“. У први мах, помислио „прави за моје руке“. Али зар није и за свачије? Као и многи други транспаренти са анти-ратним и анти-фашистичким порукама. Нијесу ли такве поруке, најбољи позив?

Геополитичка ситуација се значајно измијенила последњих година. Значајно је нестабилнија, много је ратова, сукоба, свједоци смо пада утицаја САД, великог хаоса на Блиском истоку, све већих тензија између САД и Русије, између САД и многих земаља. Читамо, гледамо, информишемо се свакога дана о томе. Да ли Ђукановић, са толико година политичког искуства заиста не зна да је ово најгори тренутак за улазак у ратну алијансу која броји толики број непријатеља, или перфектно зна, али мора да испуни ултимативни задатак САД због опстанка на власти?

Једно је сигурно. Третирамо се као плијен туђих интереса, и ако сами у своје име, бројно и сложно не одговоримо да не желимо то, други нам помоћи неће, нити ће се наш глас уважити и чути. Биће угушен или – смањен баш по мјери оних чијим интересима се претпоставља наша традиција и наша будућност.
За достојанство, част и слободу Црне Горе. НЕ У НАТО.