Радоњић: Дјелови новог броја “Недељника” изгледају као прилог “Њузовој историји света”

Пише: Лука Радоњић

Да ли је Милан Кучан југоносталгичан, Како се Боливија ослободила колонизаторске власти Кубе и Венецуеле, Зашто је Србија одласком бивших југословенских република постала провинција, неке су од тема које чине да ново издање “Недељника” изгледа као прилог чувеном сатиричном издању Њузове “Праве историје света”. Само што се, за разлику од Њуза, Недељник није шалио.

У самом уводнику, уредник Лалић је репризирао површан приступ историји, поново водећи тему олако, наивно и банално, на граници потцјењивања читаоца, остварујући континуитет са претходним уводницима попут “Баба Србија и њене приче”.

“Милан Кучан је југоносталгичан”, закључио је Лалић на почетку новог текста, прије него је и почео свој уводник и увод у нови број, који доноси ексклузивни интервју са Миланом Кучаном, једним од главних актера разбијања Југославије. Милан Кучан као југоносталгичар. Било би вјероватно претјерано, када би то упоредили са претпоставком да је Лењину недостајала царска Русија или да је Гебелс патио за Вајмарском Њемачком, али без дилеме припада истом жанру. Апсурд, фарса, одаберите сами. А како је Југославију било могуће сачувати, пита се аутор и у потрази за одговорима, одлучује да рони и храбро зарања главу у – плићак. Па опрезном и отменом политиком, прије свега и свих, са Словенцима, онако како је то радио кнез Павле а не као Милошевић, износи Лалић на површину своје бисере мудрости. Да, разлика између кнеза Павла и Милошевића је огромна, али је и временска. Између 30тих и 90тих година прошлог вијека налази се читавих 60 година разноврсног искуства укључујући и комунистичко. А на ободима овог временског периода су различите геополитичке тачке и прилике а не само актери. То је, макар оно основно, што историја захтијева при тумачењу ње саме.

Идемо даље. “Нисам од оних који Милошевића криве за све” (Од кад?), али “не могу да се не запитам шта би било да и код нас нису победили класични националисти, иако је национални програм састављао Добрица Ћосић”. Добрица Ћосић и класични национализам. Прије 30 или 40 година овакав наслов би представљао антиномију. Данас је то синтеза. Такорећи плеоназам, јер шта је друго Ћосић ако не класични националиста? Овдје ћемо аутора Лалића упутити на проф. Мила Ломпара, који је направио врло корисну а једноставну паралелу: “Добрица Ћосић јесте међу првима скренуо пажњу на дешавања на Космету, али подсетићу, он је у једном интервјуу 1989. године казао, и данас, да се поново родим, са свим поразним искуствима партизанске револуције био бих партизан и борио бих се против четника, а Фрањо Туђман годину касније, саопштава да НДХ (Независна држава Хрватска) није била само пука фашистичка творевина већ и израз вјековних тежњи хрватског народа за државом”. Толико о Ћосићу. А Лалићу сасвим довољно за почетак учења.

Лалић: “Шта би било да је Шешељ решавао питања деведесетих… Да ли бисмо гађали Рим, или би стране трупе ушле у Београд 1992. године?” Ето, на ауторову срећу није питања решавао Шешељ. Решавао је Туђман. Рим 1992. године, опет на ауторову срећу, нисмо гађали, гађао је Рим нас 1999. године. Италија је била писта за узлијетање племенитих птица НАТО-а пакта, ако је заборавио. А стране трупе јесу ушле, истина не у Београд, већ у Призрен, Приштину, Косовску Митровићу, Пећ. И још увијек су тамо.

Лалић: “Одласком Словеније, Хрватске (која је морала да оде), Босне, Македоније, Црне Горе, ми као да заостајемо заробљени сами у својој провинцији… Од оставштина велике Југославије, остао нам је само Београд”. Да, да, а у свим овим набројаним земљама од када су отишле, теку мед и млијеко. У Хрватској се и данас након 30 година од одласка, кидише на Србе. Србија је по правилу главна тема предизборних кампања, побједника им углавном одлучују двије Шешељеве изјаве а пензионисани хрватски генерали воде битке против Бајаге и Лепе Брене. Подјелама разорена Македонија са пријетњом територијалног расцјепа морала је чак и име да промијени, док јој лидер Заев говори на конгресу ДПС-а у Црној Гори – јединој земљи која још увијек не познаје основни услов постојања демократије – смјену власти путем избора. Босну не бих коментарисао. Сувишно је говорити.

Није ово издање Недељника ускратило читаоце за још бисера. Тако у тексту Мариа Варгаса Љосе можемо прочитати спјев Боливији и њеној храброј ослободилачкој борби против колонизаторске власти – Кубе, Венецуеле и Никарагве. Одавно већ није изненађење да Љоса пише овакве ствари, али јесте изненађење да магазин који виче да је љевичарски, овакве ствари преноси. Елем, Љоса у тексту под насловом “Крај Ева Моралеса” подсјећа да Моралес није први домородачки предсједник у историји Боливије. Та је тврдња, каже Марио Варгас, нетачна, те да је неколико пресједника Боливије било домородачког поријекла, од којих су неки били диктатори! Вјероватно су и ови диктатори, ма ког поријекла, а посебно вође војних хунти, такође били марионете колонизаторских сила као што су Куба, Венецуела и Никарагва. Заборавио је само чувени писац, да нам напомене, да функцију предсједника у Боливији, тренутно обавља особа чија партија има 4 од 130 посланика у представничком дому, и чак једног од 36 чланова у Сенату. Први резултати уличне демократије заиста умију да буду импресивни. Но, у сваком случају пожелимо боливијском народу сваку срећу и благостање. И да заиста сами одлучују о својој држави, а не као поједине бивше југословенске републике за којима Лалић пати.

На, крају, прочитао сам ексклузивни интервју са Миланом Кучаном. И нема ту неких посебних ексклузивности. Кучанови одговори су углавном коректни, учтиви, одмјерени и равни. Нема ни трага срџби и критици Слободана Милошевића коју редовно исказује Лалић, упирући прстом у њега и Србију, као главне кривце за разбијање Југославије и генераторе проблема, при том заборављајући да диференцира критику владавине Милошевића у Србији, за коју се може наћи много материјала, од југословенске кризе, чији је први моменат изражен албанском побуном на Космету 1981. године, која је била кулминација свега што се догађало од 1945. преко 1966. и 1974. године. То “другосрбијанска интелигенција”, обожава да изостави. Но, о томе другом приликом.

Како се уредник “Недељника” растужио чињеницом да његов магазин у Подгорици далеко боље пролази него у Лесковцу, иако је “Подгорица у другој држави”, и овим текстом пружам скроман допринос препорици да се недељници и даље читају.

Умјесто што се труди да буде већи Словенац од Кучана, Лалић би могао просто да послуша Кучана. А Кучан је у цитираном интервјуу, казао и ово: “Срби су пропулзиван народ, са великим потенцијалом, привредним, људским и културним. Срби су народ који тера напред.”

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: