Rađanje oca
1 min read
Mišo Vujović
Piše: Mišo Vujović
“Rađanje oca”, novi roman prote Save Jovića, je dinamično štivo pisano damarima života, isklesano iskustvom boravka u zeničkom zatvoru gde je autor boravio zbog verbalnog delikta.
Slikovito kao na filmskoj traci, ređaju se dramatični događaji, daleko od javnosti, iza neosvojivih zidina zloglasnog zeničkog kazamata. Autor mirno i precizno oslikava vreme lova na Državne neprijatelje, apostrofira snagu malih ljudi da, i pored pritisaka, sačuvaju čoveka u sebi. U teškim uslovima, pod brutalnom torturom, glavni junak, koji se obreo u zeničkom kazamatu posle ubistva oca, sve vreme se odupire pokušajima režima da slomi njegov duh, i hvata se za misao Jevrosime majke, za arhetipsku poruku koju retko koji narod ima: „Bolje ti je izgubiti glavu nego svoju ogrješiti dušu.”
Zahvaljujući pripovedačkom daru autora, ali i iskustvu iz vremena ličnog boravku u Ka-pe domu Zenica, ulazimo u dubinu ljudske patnje srasle sa nepravdom, predrasudama proklijalim iz ideoloških korena preobučenog staljinizma, evoluiralog u, za nijansu liberalniju formu, takozvani samoupravljački socijalizam, sistem jugoslovenskih komunista.
Autor, veštim pripovedanjem, kroz lik glavnog junaka Vukadina oslikava represivnost tog boljševičkog mutanta u kome je dvosmislica u tumačenju odluka vlasti ili duhovita aluzija na neke pojave, obezbeđivala višegodišnji službeni put iza rešetaka. Roman Rađanje oca je još jedno svedočanstvo o gušenju slobode misli, o apsurdima jednoumlja u kom je, iznad svega, negovan kult ličnosti najveće individualne enigme dvadesetog veka zvane Josip Broz Tito – čoveka izmišljene ili pozajmljene biografije, bez detinjstva, školskih drugova i prijatelja; „bravar” koji izvodi virtuozne bravure na klaviru, neprikosnoveni gospodar života i smrti, i to na prostoru gde saglasje ni oko najbenignijih pitanja nije bilo moguće, ali je stepen jedinstva i lojalnosti Brozovoj ličnosti bio iznad svih međusobnih antagonizama.
Autor majstorski podseća kako su se benigne šale pretvarale u agoniju njihovih vinovnika.
Izvesni Stjepan je, za opkladu, izvadio hiljadarku koju je krava samo onjušila uz nezainteresovano okretanje glave, ali je omamljujuće zagrizla novčanicu od sto nemačkih maraka, što je Stjepanu donelo presudu neprijatelja društvenog uređenja, koju je izdržavao u zeničkoj robijašnici.
Vešto autorovo pero kazuje nam kako zatvor postaje kazamat u kome doušnici, siledžije, secikese oblikuju sudbine ljudi koje je splet životnih okolnosti doveo u prokletu avliju. Primeri patnje i nepravde jednog totalitarnog vremena otrežnjujuće svedoče ne samo o tim godinama, već o recidivima i danas prisutnim u našem društvu.
Pripovedanje prote Save, kada nas upoznaje sa običajima na selu, sa mobom, ukrovljavanjem kuće, vršidbom, veseljima, podseća na Ćopića, dok su pojedine scene unutar zidina proklete avlije opisane čehovljevskim stilom. Žena se predstavljala po domaćinu, ali čovek koji je dopao da živi u ženinoj kući, takozvani prizetko, ime je nosio po ženi: Rajo Stanin, Dušan Zorkin, itd.
Bolno po junaka ovog romana odzvanja i gluvoća sredine uvek spremne na kolektivnu stigmu društveno posrnulog pojedinca. Satkan na osnovu istinitih događaja, roman podseća i na masovna ubistva toga vremena, na zločin čuvene Šefke Hodžić, kao i Naila Ikanovića, iz Cazinske Krajine.
Autor opisuje nemilosrdnost stražara ubeđenih da su svi okovani zgrešili, ako ne za ono za šta su osuđeni, onda greh vuku iz majčine utrobe, kako je tvrdio Karađoz, Andrićev junak iz Proklete avlije. Ovaj roman opominje da čuvari kontinuiteta i dalje, daleko od očiju javnosti, skrivaju mnoge represivne događaje iz boljševičko-komunističke ere.
Bogatstvo ovog izuzetnog rukopisa leži u snažnim slikama života koje ilustruju svu surovost ljudske prirode zaposednute đavolom, sa jedne, i izdržljivost pojedinca okrepljenog Duhom Svetim, sa druge strane.
Vukadin je junak sudbinski nasukan na surovu liticu života, jak da opstane pred uraganskim naletima zamki i iskušenja kojima ga zapljuskuju sa svih strana, ali slabašan pred svojim unutrašnjim nemirima koji ga lome više od palica uniformisanih zatvorskih čuvara ili samoće tokom čestih boravaka u samici.
