Радиновић: Ова држава је некоме мајка, а некоме маћеха
1 min read
Марија Радиновић, аналитичарка у Медијском центру СНП ЦГ
– Тужна је истина да је у Црној Гори саосјећање према другом све рјеђе. Ваљда је то разлог што у нашем друштву постоји толико маргинализованих група: од сиромашних, старих, жена, особа са инвалидитетом, ЛГБТ популације, па до оних који имају проблема са менталним здрављем. Чини се да су ови последњи у најнезавиднијем положају, да су потпуно невидљиви јер за њих неће да чују ни институције које би њима требало да се баве, а што је још поразније, ни њихове породице, тврди Марија Радиновић, аналитичарка у Медијском центру СНП ЦГ.
Неадекватан и неодговоран однос државе према овим људима видљив је на сваком кораку. Довољно је прошетати до клинике за психијатрију Клиничког центра Црне Горе у Главном граду, па видјети како се власт односи према овој изузетно рањивој категорији становништва. Болница, која изгледа као да ће се срушити сваког тренутка, постала је симбол небриге надлежних према грађанима којима је пажња најпотребнија. И не само да се тиме показује нехуманост према пацијентима, него и непоштовање према љекарима који
овдје раде и који, суочени са ниским зарадама и лошим условима, све чешће посао проналазе у иностранству, пише Радиновић.
– Ништа боље стање није ни у Специјалној болници за психијатрију у Доброти. Ова установа, нажалост, надалеко је позната по превеликом броју пацијената, од којих многи ту остају деценијама, чак и након излијечења јер немају гдје да оду; неадекватним условима смјештаја (недостатак кревета, душека, постељине и гардеробе за пацијенте); недостатку медицинског особља; лошој хигијени, па чак и непримјереном односу појединих запослених према хоспитализованима, о чему су медији раније извјештавали. Недавно је објелодањено да је Министарство здравља тражило од Министарства рада и социјалног старања да обезбиједи смјештај за једанаест пацијената из Доброте за које је процијењено да им више није неопходан болнички третман. Ради се о људима који немају свој дом и породицу која би их прихватила. Министарство рада и социјалног старања се побринуло само за једну особу. У овим пинг-понг играма између институција, у њиховим договарањима, преговарањима и надгорњавањима губе се драгоцјено вријеме, енергија и ресурси, тврди Радиновић.
Као да се заборавља да се ради о људским бићима са озбиљним здравственим тешкоћама. Све се ово догађа у 21. вијеку, у доба када су душевне болести постале један од највећих проблема данашњице, када је депресија друга најраспрострањенија болест на свијету са тенденцијом да убрзо постане прва, када се годишње у свијету почини око 800.000 самоубистава, а Црна Гора по стопи суицида већ годинама надилази европски просјек.
– Свјесни смо да ово није питање које се може регулисати за један дан. Али, исто тако, дужни смо истаћи да надлежни не улажу довољно напора у његово рјешавање. Јер, не могу нас убиједити да за оволико деценија није могла бити изграђена нова психијатријска болница у Подгорици, а да она у Доброти није могла бити реновирана, растерећена и прилагођена потребама пацијената и запослених. Сваки покушај да то ураде унапријед је осуђен на пропаст јер сада цијела Црна Гора зна како су и колико новца давали последњих година за рјешавање стамбеног питања јавних функционера (некима од њих и по више пута). Међу њима су, наравно, и челници нашег здравственог система. Дакле, држава је некоме мајка, а некоме маћеха, тврди она.
Нема оправдања ни за то што још увијек немамо прецизне статистичке податке о обољелима од менталних болести. У томе је јако битна улога примарне здравствене заштите, односно домова здравља. Њихова одјељења која се баве менталним здрављем морају се ојачати како би на адекватан начин водила рачуна о пацијентима и њиховој интеграцији у друштво. Ове активности могу дати ефекат само ако буду праћене улагањем у медицински кадар, респектовањем ове захтјевне професије и обезбјеђивањем одговарајућих
радних услова за љекаре.
– Истовремено, мора се спроводити континуирана едукација становништва да би се спријечило да се породице одричу својих чланова са менталним проблемима и да их доживљавају као терет и срамоту. Свима нама, цијелом друштву, неопходно је много више знања и информација о менталном здрављу јер само тако можемо схватити тешкоће наших рођака, пријатеља, колега и комшија. Само тако ћемо престати да их осуђујемо, избјегавамо и доживљавамо као мање важне чланове заједнице. Карактер и вриједности човјека виде се у његовом односу према онима који су немоћнији од њега. Друштво је јако онолико колико је јак сваки његов појединац. Вријеме је да то схватимо и да почнемо мијењати однос према особама са менталним проблемима. Вријеме је да почнемо мислити о људима, закључује Радиновић.
