Портрет Никшића, града који воли да се у њега долази, али не и остаје

Пише: Радинко Крулановић

Има један град.

У њему све је црно и бијело и само једна подјела – на људе и нељуде. И небо је његово посебно плаво. Налази се ни сам не зна гдје, ако то није граница свјетова, граница лудости, граница неприпадања, или свијет безумног припадања себи, будући да не може и не умије да припада другима. Вријеме у њему не тече, оно прави скокове, често застајкује, као у случају Револуције, која још није завршена и за коју се не зна хоће ли се и завршити.

Има један град са корзом, што дјелује тако париски, а све остало је као из неке приче, покушај присјећања и немоћ да досањамо сан, покушај да ухватимо сјенке које се грчевито отимају и стискају уз мирис липа којих више нема. Нема их, јер је материја по чудесном усуду протјерала дух, протјерела и чворке који су знали досадно да ћеретају, нарочито предвече, кад се град спрема да дочека шетаче. Пјевали су без мјере, попримајући изглед града који ни сам нема мјеру, ваљда из неког пркоса, само њему знаног. А кажу, дошли су изненада, бјежећи од налета бомби које су падале по Београду, дошли да ћеретају и да висе по липама, а ми „висили“ испод липа, правећи безброј кругова, упућујући безброј погледа узалудних, преплашених, сањаличких…

Има један Тин, пјесник који се завјетовао да ће наћи моћну ријеч – одговор, љубав или свету смрт, и тако тражећи набасао на град у који се једино и може набасати, сам и очајан, тако стар, а тако млад – Аутом кроз корзо, без сјаја звијезда, у град који ништа нема, до сјету и осмјех драг.

Има један град који је обезглављен, као што се обезглави гласовити поп Мило (или је он одувијек такав био), свједочећи неку вишу истину – да се и без главе може живјети, а без образа не. Град у којем је једна Госпава од Антигоне украла храброст и са Бедема скинула главу мученика да је не кљују гаврани, да је умије сузом и ожали душом дјевојачком, уз љутњу Господара што се не нађе мушко да тако нешто учини. Господар, који је у једној руци носио ватру, а у другој воду, забрани граду да носи капу црногорску. А колики је град тада могао бити, могао је и читав стати под црногорску капу. И сад имамо „господара“, којем име не вриједи спомињати и који има сличности са првим само по томе што му данас многи Црногорци не смију носити капу. И нека не носе кад не смију, има ко смије – Никшић је показао да смије и да нико не може бити изнад осим Бог и Русија.

Има један град за који се каже да је мртав, а он, и мртав, више је град, него што су други градови. Град који се дичи тиме што памти своја имена: Андерба, Анагастум, Оногошт, јер и Бог се именом зове, а и Бог је већи откад је „мртав“, него док је био жив!

Има један град којем нико ништа не дугује, највише он дугује себи, јер се тражи, хоћē да је технополис, а он на све личи осим на технополис.

Има један град који зна да понесе нас и понесе себе, јер има страст да носи и да буде ношен.

Има један град који је имао позоришно друштво далеке 1884. године, које убрзо престаје да постоји, па се отварало, затварало – па се опет отварало, затварало и на крају град би кажњен да нема позориште, али да, скоро три деценије, има позориште од државе. Хроничари су забиљежили да су на првој представи, Слободарки, гледаоци једни другима сједели у крило и да су извођење често прекидали повицима: браво, живјела, а на њиховим лицима се видио неки непатворени занос слободе.

Има један град који као да је заробљен у витовску лирику, који не зна ни за једну разоноду осим друмовања, ни за један осмијех до онај који можемо слагати, ни за једну срећу, до ону коју можемо одглумити, ни за једно Сунце, а да нам од њега не буде хладно, ни за једног боема осим Вита, који негдје у некој кафани испија посљедњу пару и на крају даје и свој капут за литар жупске шљиве.

Има један град који је имао Јова Џаду, „обичног пијанца“, обичних џада, а необичног, јер је волио поезију и Платонове дијалоге, и једног Милију Гатала, који је у арбанашким затворима вадио своје златне зубе да би прибављао храну за затворенике.

Има један град који одаје признања само мртвима – у Гојковим Оградицама, преко мутне Грачанице, затурен без сјаја и раскоши, сам, под рефлекторима неке друге свјетлости; Живко, живљи него што је био, разбарушен и снен, гледа у неко друго платно и удара се по глави како се раније није сјетио да је живот филм у којем смо ми само епизодисти Великог сценаристе, а никако обратно.

Има један град који би могао стати у љепоту осмијеха Љуба Чупића, само кад би се могао сложити ко је у њему више волио слободу.

Град који има своју урбану легенду, Шобића, који је једног јутра, кад се пробудио, престао да пјева због несташице љубави и сна.

Има један град – који има Жупу и Светитеља, има Стефана Пиперског, за Кога кажу да је Крулановић, и има кажу на Губељу нека чудесна свјетлост која се тако појави с времена на вријеме – то се, изгледа, Светац зажиже у свијећу да не би „ходили у тами, него да би имали свјетлост живота“.

Град који није на брежуљцима, али има Петрову главицу, и на главици Цркву коју народ зове Манастир: мало Му да се зове Црква и има свог заштитника Св. Василија који није Бог, али Му се вјерује више него Богу, јер Св. Василију се мора вјеровати, а Богу и не мора.

Има један град који је почео да се губи, јер заборавља. „Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја“. Ко тебе да заборави, Русијо, и Твоје великомученике, царевиће и ктиторе Романове, Чудесног Преображенског који преобрази камен у стуб и тврђаву Истине, два јунака, Новака и Стојана, што са двије стране мире браћу разбраћену, Кликова и Богородицу његову, Јосипа Сладеа који је граду дао ширину и поглед ка небу, често – једино уздање, и већ започете расправе који је храм најљепши у земљи Страдији, и Драгов кантовски одговор како су други храмови и љепши и бољи, али је Никшићки једини узвишен.

Има један град који има свој Јерусалим, Свету Гору, своју Стијену, своју светињу над светињама – Острог у камену и од камена, мошти које су Свете, које су ту да би се у Њих и пред Њима могли заклињати.

Град којем је Бог дао и капом и шаком, најбољу воду видрованску, планине Војник, Лукавицу (која је и Матију хтјела да надлукави), Крновска врела са скијалиштем Вучјем, али и језера: Слано, Ливеровићко и никишићко море – Крупац.

Има један град који је имао Требјешки народ који се попут Хазара раселио и нестао, од њих је остала само Требјеса и прича да су некад били народ. И било је у граду мјесто Попи са Црквом Св. Димитрија гдје је столовао Св. Василије и тог мјеста више нема, али има прича да је било. Град у којем више немаш, него имаш, и који је на тај начин развио и неку посебну дијалектику: да немати је једино што можемо имати.

Град пун великих прича, а причати велике приче једино зна град који се воли, не што се воли, него што мора да се воли.

Има један град у којем се калио челик, у којем многи личе на Корчагина. Град који је у својим ливницама излио најтврђи рокенрол, челичне песнице, челична срца, навијаче Челика, Фаповце. Град који има Сутјеску, а кроз њега тече Бистрица и мноштво парадокса, јер његово име неки узимају за своје презиме.

Има један град који воли да се у њега долази, али не и остаје…

Има један град у којем кафане зову библиотекама, у којем је потрошња воде изједначена са потрошњом пива и пити пиво умјесто воде је више него у реду. Град у којем паркови крију прве невјеште пољупце и испијају прве дволитарке стојећи, или, као чавке, чучећи на клупама. Град у којем је кафана друга кућа, у којој ћемо наћи увијек једне те исте, који пију не као Шкоти или Руси, него некако посебно, што се мјери чојством и јунаштвом, да се ниједна чаша не остави, док се не искапи.

Град који има Рашка, који спрема врхунски пасуљ, уз који се врхунски пије, гдје се рачун заокружује и рука ти траје док други не позове пиће.

Уз његову кафану пружа се градско гробље, дивно гробље, наш поглед у будућност и, путниче намјерниче, када прођеш застани, застани само да чујеш сјетне звуке Даба хармоникаша, можда чујеш и неку пјесму неиспјевану, можда чујеш, ко зна? Можда је и Жак коначно помирио своје свјетове!? Путниче намјерниче, застани, само застани, осјетићеш и неку дивну тишину, то се Онај, Велики Владика Хаџи Сава Косановић, моли за нас, познат по много чему, па и по томе што је први ушао у Теслину собу смрти, путниче намјерниче, застани, застани да чујеш тишине глас.

Има један град гдје се увијек зове на по једну, па на још по једну, јер смо на двије ноге дошли, и један необични божји слуга, који је говорио да му је жао што се није родио као стонога.

Има један град који има Блуз брадерс, који пушта најбољу музику и дјелује обично, а у ствари је, ко ће га знати, необичан. У њему године нијесу терет, вријеме се претвара у неку чудну игру тачака, линија, кругова – лавиринт, који као да хоће да се нашали са конвенцијама и теоријом да је пролазност једина константа.

Има један град који ме зове животом предака мојих, Манастиром Св. Луке и бјелоглавим крилашом, Кутском Црквом гдје уснулим сном моји Видаковићи чекају васкрсење мртвих, моји родитељи, стриц, моји другови, моја мјеста где сам љубио и једно парче неба које носим, да се са њим понекад поиграм.

Има један град који је можда само сан, као из оне приче Кинеза Чуанг Цеа, који је сањао да је лептир, па кад се пробудио, није знао је ли лептир који је сањао човјека, или човјек који је сањао лептира. Тако и ја не знам, да ли ово само сањам Никшић, или Никшић сања мене.

Има један град коме пишем, зато што знам да ми неће одговорити, а и не мора, док му се не вратим…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: