Пише: Војислав Гледић
Знаменити српски математичар Михаило Петровић Алас (1868 – 1943) био је свестрана личност која је оставила видан траг у многим областима. Посебно је био познат, осим математике и других егзактних наука, и као страствени риболовац, али и као приљежни путописац и истраживач многих георафских подручја.
Љубав према ријекама и пловљењу по њима, која се јавила још од младалачких дана, из времена док је уживао у дјечачким радостима на Сави и Дунаву, Петровић је носио дубоко у себи током читавог живота. Трајно и страствено је био задојен авантуристичким духом путовања ка далеким и необичним предјелима. О томе је маштао као ученик читајући и уживајући у романима са тематиком из те области. Просто је гутао све такве текстове који би у му дошли до руку. Као младић је маштао да се и он отисне по далеким морима и да доживи бар дио оних необичних авантура које је могао прочитати у појединим дјелима што их је веома жудно и са великим занимањем прочитао.
Авантуристичка литература је имала и практичан утицај на тог великана јер је касније написао низ веома инспиративних и значајних дјела која су му обебјиедила истакнуто мјесто у нашој литаратуре и из те области. Каније му се указала прилика да оствари поједина значајна и узбудљива путовања. Прва таква крстарења је успио да оствари по плавом лијепом пространству Средоземном мора и његовим приобалним дјеловима када је као студент у Паризу имао прилику да се придужи својим колегама у заједничким љетњим излетима. О томе је писао кратко и језгровито својим пријатељима, при чему је давао необично топле и лијепе описе морског пространства и приобалних пејзажа, износећи утиске које је доживио на тим путовањима.
Овдје се нећемо задржавати на описивању његових релативно честих путовања од родног града до Париза, гдје је неколико година био редован студент, али је годишње ферије проводио у свом драгом, родном Београду. Имао је обичај да у својим писмима из града свјетлости својој родбини и пријатељима саопштава низ занимљивих и врједних информација.Осим тога, његова писма јасно показују са колико проницљивости и надарености Петровић говори о доживљајима на путовању према Паризу, и у обрнутом смјеру, кроз која се јасно испољава његова надареност за уочавање детаља, што га уједно приказује и као надареног младића способног за успјешно бављење новинарским и репортерским послом.
Овдје ћемо изнети, у једном прегледном и сажетом облику, Петровићева путовања која је обављао по свијету и која су му послужила не само да задовољи сопствену огромну урођену љубопитљивост и страст за истраживачком активошћу, већ и као изванедно погодне теме за испољавање његових путописних и списатељских способности. Његова путовања су, наиме, била изванредна прилика да се овај математичар упозна са далеким областима на Земљи, али истовремено и да својим изразито проницљивим и надахнутим написаима остави трајан и упечатљив траг и свједочанство о свему ономе што је видио и доживио уз обиље драгоцјених података и информација.
У сачуваним путописним забиљешкама, а нарочито у дјелима у којима говори о својим необичним путовањима, Петровић је, дакле, надахнуто изнио своја специфична виђења, али и обиље додатног студиозног материјала. Прије него што би се упутио на неко путовање, он се помно и веома озбиљно припремао како би извршио одређене научноистраживачке активности. Није, дакле, одлазио насумице како би само обавио одређено примаљиво и за њега веома значајно путовање, већ се плански припремио да непосредно обави и реализује извјесне пројекте које је требало извршири током предстојећег крстарења. Стога је проучавао многобројну литературу која се односила на разна питања из домена оног што је могао и требао да обави током предстојећег путовања.
То се посебно односи на његово учешће у појединим експедицијама на којима су му сапутници били истакнути и свјетски познати и признати стручњаци из разних области . У том погледу се веома јасно и непосредно испољава Петровићева научна усмјереност, његова огромна ерудиција и настојање да своја запажања обогати многим веома корисним појединостима. У том оквиру треба нагласити да овај путописац нема много дигресија и одређених реминисценција, него увијек јасно, језгровито и научно прецизно износи многе значајне чињенице како би се читалац боље и свестраније информисао о одређеним питањима. Никада и никако није желио да буде у центру свог писања, егоцентрични списатељ, већ објективни посматрач и веома обавијештени извјештач о заиста необичним предјелима и насељеницима који су били мало познати ширем кругу читалаца
Прво веће путовање Михаило Петровић је обавио још као млади научник и истакнути београдски професор математике. Желио је да посјети Русију и да се, по могућству, што непосредније и ближе упозна са животним и духовним условима свога брата Радивоја који је завршио богословске студије на Новгородској семинарији. Радивоје је, нажалост, у Русији умро 1898. године. О том свом путовању за Русију и појединостима везаним за њега Петровић, међутим, није оставио никакав писмени траг. Петровић, дакле, није оставио неке прибиљешке или појединости које би бациле више свјетлости на околности које су везане за вријеме његовог боравка у Русији.
Ипак, Петровићев пријатељ и колега Милутин Миланковић је оставио занимљиво свједочанство и о том Петровићевом одласку у велику словенску земљу, али не наводи датум и вријеме боравка. Из Миланковићевог написа се, међутим, јасно и недвосмислено види да је то путовање обављено прије Првог свјетског рата (Миланковић је стигао у Беогад октобра 1909. године да би преузео Катедру за примијењену математику на Београдском универзитету.). Пеносимо дио написа М. Миланковића у вези мало познатог и необичног Петровићевог путовања у Русију:
„Поред науке и рибарства имао је Мика још једну велику страст: да путује. Он је прије свјетског рата често путовао у западну Европу, а нарочито у Француску. Првих година мог боравка у Београду био је у Русији. Пружила му се за то прилика. Онда је посланик Србије у Петрограду био Димитрије Поповић, брат Микиног колеге Богдана Поповића и његовог вршњака и школског друга Павла Поповића. Мика је у Русији дочекан врло срдачно, видио је све знаменитости Петрограда, упознао се са свим тамошњим математиарима и био позиван и у друге кругове. Није пропустио да се упозна и са тамошњим рибарима.“
Академик Миланковић даље износи, поред осталог, и једну необичну појединост. Мика је, наиме, у Русији запазио да тамошњи рибари справљају своју уловљену рибу, приликом сушења, на специфичан начин. Због таквог начина сушења њихови рибљи производи су имали изваредно добар укус. Петровића је то, наравно, посебно заинтересовало па је желио да открије тајну тако добро припремљене рибе. Сматрао је да то потиче због коришћења посебне врсте дрвета чији је дим био узрок што је тако припремљена риба имала много бољи и деликатнији укус од оне која се користила у другим европским земљама. Стога је узео два комада дрвета којег су руски рибари користили као гориво за ватру на којој је вршено сушење.
Сматрао је да ће тек у Србији моћи испитати да ли је заиста дим од тог дрвета узрок необично лијепог и допадљивог укуса осушене рибе. Међутим, управо захваљујући тим двама дрветима Мика је имао много проблема приликом преласка преко државних граница. Царинарници никако нису могли да повјерују да неко носи обична дрвета, или „цјепанице“ како их је Мика називао, да би испитивао да ли се коришћењем њиховог дима добија посебно укусна сушена риба. Напротив, сматрали су да је то само вјешта „варка“ како би се помоћу ње прокријумчарила нека вриједна роба.
Можемо замислити како је било тешко убиједити граничаре да два обична дрвета, или цјепанице, нису никаква „тајна“ роба која служи да се помоћу ње закамуфлира нешто много богатије и вредније. Мика је, наравно, објашњавао сврху тог дрвета, али су цариници били веома сумњичави, детаљно прегладали и испитивали дрвета и покушавали да запазе или нађу неки видљиви траг којим би им указао да су направљене одређене скривене шупљине погодне за сакривање неких драгоцјености. Тек послије дуготрајног и напорног „убјеђивања“ граничари би прихватили Микино објашњење, али су, наравно, претходно добро и детаљно проконтролисали обадвије „цјепанице“.
Није познато како се читаво Микино путешествије са „цјепаницама“ завршило, на иначе дугачком путу од Петрограда до Београда, нити да ли је успио да открије „тајну“ добијања узузетно укусне рибе након оригиналног начина сушења. Али сама чињеница колико је он напора уложио да би све то обавио довољно јасно показује са колико страсти и пожртвовања је настојао да проникне у „тајне“ које су га интересовале.
Од 1931. године отпочиње период Петровићевих путовања у поларне области, у оквиру неколико посебних експедиције организованих и предузетих на свјетском нивоу. Петровић се прикључио једној добро припремљеној експедицији, сачињеној од чланова из Француске и Норвешке, која је имала за циљ да испита тачно уоквирене научне факте у сјеверној поларној области изнад 82-ог степена сјеверне географске ширине. Експедиција је кренула из луке Денкерк и запутила се ка сјеверу. Пут је водио најприје до Хемерфеста, а потом до сјеверних обала Шпитберга. Када су се обавила предвиђена испитивања, експедиција је на повратку посјетила обале Гренланда и Исланда да би се напокон вратила у полазну луку – Денкерк.
Ово путовање је, за Петровића, било веома узбудљиво и занимљиво јер му се коначно пружила прилика да путује по великом океанској пучини. Иако је тада имао 63 године и, дакле, био у позним старачким годинама, он се понашао веома витално, орно и полетно. Био је не само заинтересован за нека стручна и научна испитивања, већ је испољива и веома проницљиви, младал;ачки дух и смисао за оучавње разних појединости које је помно биљежио и о свему томе касније саставио једну веома вриједну књигу коју је, када је рукопис завршио, понуди своме пријатељу академику Павлу Поповићу (1868 – 1939), тадашњем главном уреднику Српске књижевне задруге.
Павле Поповић је примио Петровићев рукопис под насловом ,,Кроз поларну област“ и објавио у оквиру редовног кола Српске књижевне задруге 1932. године у књизи од 248 страна. Петровића је, као скромног и једноставног човјека, мало зачудила и унеколико изненадила одлука проф. Павла Поповића да његов рукопис, заправо објективни путопис, објави као књижевно штиво. За ово своје дјело Петровић је сматрао да заправо има више стручну и информативну намјена и да, према томе, представља једну врсту „извјештаја“ са његовог путовања. Стога се није тако једноставно могао да се „помири“ са чињеницом да један угледни професор књижевности и врстан критичар његову књигу тако високо вреднује.
Међутим, убрзо се показало ја П. Поповић правилно поступио јер је жанр путописне прозе био у српској књижавности мало заступљен, а да је Петровићева књига представљала прави бисер из те области. И начином писања и презентирања свога виђења путовања у поларним областима су представљале својевсрну вриједност, како необично питким, јасним и пријемчивим стилом, тако и љепотом и сликовитошћу изношења често веома сувопарних и објективних чињеница. У основи тог стила је била научна концизност, јасноћа и објективност, али је у Петровићевој интерпретацији такав начин излагања добио све одлике испољавања једне надарене и веома препознатљиве индивидуалности.
Прочитајте ЈОШ:
Његушки машинбравар и марксиста др Радоњић прећуткује: Браћа Ерак и Раич Срби који су населили Његуше у XV вијеку
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Каква је то била катедра за математику на ЕТФ Београд:Михаило Петровић,Милутин Миланковић,Стојан Новаковић,а асистент Радивоја Кашанин.У свјетском врху.Нема више таквих умова.