Пут у Русију успорава пут у Пицулину ЕУ

Извештај „дежурног држаоца морала“ у ЕУ, Тонина Пицуле, усвојен у Европском парламенту, више личи на политички памфлет и урадак по мјери, него на уравнотежену анализу европског пута Србије, што сигурно није изненадило никог имало упућеног у „рад“ овог „извјестиоца ЕП за Србију“.

Усвајање извештаја Тонина Пицуле о напретку Србије у евроинтеграцијама изазвало је оштре реакције, не толико због очекиваних порука о владавини права и дијалогу с Приштином, већ због отворено политизованих оцена и једностраног наратива који не доприноси дијалогу, већ га саботира.

Пицула, европски посланик и известилац за Србију, у свом извештају наводи низ захтева који више делују као политички ултиматум него као подстицај за реформе. Иако се номинално препознаје стратешка посвећеност Србије чланству у ЕУ, суштина извештаја своди се на отворену поруку: европски пут Србије зависи пре свега од њеног политичког сврставања – по могућству што даље од Москве, а што ближе агенди појединих моћних чланица ЕУ.

Изјава Пицуле да „пут у Москву зауставља европски пут Србије“ не оставља много простора за дипломатски дискурс. Он отворено тврди да Вучићева посета Москви представља „сврставање уз Путина“, занемарујући чињеницу да су односи Србије са Русијом део вишедеценијске реалности, а не тренутни хир. Оваква реторика не доприноси кредибилитету извештаја, већ га претвара у средство политичког притиска које занемарује регионалну сложеност и интерес самих грађана Србије.

Забрињава и Пицулина оцена да „српски свет и ЕУ не могу бити у истом чамцу“ – формулација која више подсећа на идеолошку поларизацију него на покушај изградње мостова. Уместо да ЕУ понуди Србији реалан оквир за напредак, извештај као да служи као подсетник где су постављене црвене линије – и то без могућности преговора.

Иако се у документу признаје техничка спремност Србије за отварање Кластера 3 и истиче добра макроекономска стабилност, све позитивне оцене потиснуте су у други план пред политичким порукама које доминирају извештајем. Такав приступ шаље поруку да реформски напори, ма колико реални и опипљиви, остају без политичког ефекта уколико се Београд не повинује спољнополитичким захтевима који су све више идеолошки, а све мање европски.

Пицула је имао шансу да допринесе повратку поверења између Србије и европских институција. Уместо тога, одлучио се за тон који подсећа на казнену политику, што доводи у питање искреност европске понуде и њеног принципа заснованог на заслугама.

Ако Европска унија заиста жели да има Србију као партнера, онда би извештаји попут овога морали да буду темељити, уравнотежени и ослобођени политичке пристрасности. У супротном, сличне поруке више ће допринети евроскептицизму него приближавању Србије европској породици.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: