Пупинове припреме за студије

Пише: Војислав Гледић

Михајло Пупин је одређено вријеме боравио у једном малом њујоршком хотелу који се налазио у Вест стриту. Тај хотел је држао један Њемац из Фризленда који је имао сина Кристијана отприлике старости Пупинових година. Са тим жутокосим и пјегавим младићем се спријатељио, а доброћудни Кристијан је много помагао своме другу. Од 1873. г. у САД је завладала криза, па се тешко долазило до посла, Кристијан је своме пријатељу помагао и обезбјеђивао да нађе посао како би се прехранио и плаћао трошкове боравка у малом хотелу. Међутим, када је Кристијан, због посла, напустио Њујорк, убрзо се и Пупин одселио из хотела у коме је до тада становао.

,,Те јесени Кристијан је напустио Њујорк и отишао у једну радионицу у Кливленд – пише Пупин. – Без њега ми Вест улица није више била занимљива. Преселио сам се на источну страну Њујорка да бих био ближи Купер унији и њеној привлачној библиотеци. У њој сам проводио многе сате послије бројних дневних крстарења у потрази за послом. Било је то мјесто мог духовнг уточишта и спас у оним тренуцима када ми је све изгледало црно и безнадежно. Како се ближила зима, посла је било све мање, а моја уштеђавина се брзо топила. Моја судбина у Норфолк улици била је тужна и хладна, гора него и моја таванска соба у Прагу. Дању ме ни соба ни њено сусједство нису привлачили и милије ми је било да лутам бескрајним авенијама. Кретање ме је загријевало, а у исто вријеме имао сам више прилика да се распитујем за посао у продавницама боја и тапета.“

Михајло је, постепено, упорним тражењем посла, у току хладних јесењих и зимских дана успијевао да обезбиједи минимална средства како би могао плаћати собицу, а остајало му је и да плати храну. За учињене услуге је добијао свега по педесет центи за пребачену тону угља, али је то младом усељенику било сасвим довољно да задовољи најнужније животне потребе.

Тада је успио и да обезбиједи дневно по један оброк топлог варива, чорбе од пасуља, и парчета црног хлеба које је Бауери мисија давала за пет центи. То је била укусна и калорична храна за те хладне зимске дане. Међутим, улога мисије је била да преобраћа раније зависнике алкохола и да стално врши проповиједи о посебном начину живота. Стога се млади Пупин ускоро одрекао и те могућности да обезбиједи бар један топао и укусан оброк дневно.
Од средине априла 1875. г. Михајло је отпутовао на једну фарму у Дејтону, у држави Њу Џерси, гдје је радио код једног власника који је имао жену и кћерку, али није било других надничара. Газда је био затуцани баптист па је настојао да и младог Михајла придобије за своју секту. То се, наравно, младом усељенику никако није свиђало јер је био јако везан за своју националну српску припадност, а изнад свега је цијенио светосавско православље. Од тих дубоко усађених идеала никада није желио нити се могао одмакнути ни за најмању мјеру. Једно рано јутро је искористио и кришом напустио свога послодавца, који га је толико покушавао да преобрати и увјери у предности вјере којој је припадао.
Лутао је по околним теренима, затим прошао кроз лијепу шуму и коначно се обрео у једном малом и лијепом граду који је личио на калуђерско насеље. То га је подсјетило на Хиландар и Свету гору, нешто је презалогајио (једну векну топлог сувог хлеба), а један студент га је обавијестио да се налази у познатом америчком универзитетском центру Принстону (у том граду је касније своју научну и животну каријеру завршио и славни Ајнштајн 1955. године). Град који му је личио на манастирско насеље привукао га је и поново му се јавила жеља, након кратког сна, на клупи на којој је мало прилегао, који га је подсјетио на његову давнашњу намјеру са којом је отишао из Европе у Америку, да треба да се припрема за универзитетске студије. Сматрао је да је управо то било идеално мјесто за учење, универзитетски град Принстон, град који су основали Квекери 1682, док је универзитет основан 1746. године.
Потом је поново отпутовао у Њујорк, гдје није нашао друга Кристијана (који се још увијек налазио на послу у Кливленду), али му је његов отац ускоро, преко једног свог пријатеља, нашао посао у Фабрици двопека, у улици Кортланд.

Пупин је одређен са једном групом младића и девојака да ставља ознаке (етикете) на једну специјалну врсту двопека. Посао није изискивао неки посебан физички напор, али га је мање успјешно обављао од осталих радника. Запазио је, узгред, да у Америци људи веома брзо, спретно и лако обављају разне манипулативне послове. Тада је поново почео да редовно посјећује и библиотеку Куперове уније. Ту је читао разна дјела из науке и технике, посебно популарног карактера, а пратио је и листове и часописе лако доступне ширем кругу читалаца. У библиотеци је видио оснивача те задужбине Питера Купера, који је тада имао 85 година, али је био још увијек свјеж и живахан старац.

У Фабрици Њу Ингланд за производњу бисквита радио је и један доброћудни машиниста, који се старао о функционисању парних стројева који су покретали све радне машине у творници. Тај добродушни човјек, по имену Џими, радо се понудио да младог Михајла, код кога је запазио интелигенцију и жељу да се боље и ближе упозна са радом парне машине, подучава у практичној машинској дјелатности. Михајло је радо, ван својих радних обавеза, помагао Џимију око убацивања угља, а често је обављао и неке друге послове.

Када је једног топлог дана Џимију изненада позлило, Михајло је преузео читаво машинско одјељење и беспрекорно показао да може да га одржава у радном стању. Желио је да добије и стално намјештење у том одјељењу, али му је промућурни и искусни Џими кратко рекао:
„Треба да знаш да тако бистар младић, који толико жуди за науком, није ваљда прешао Атлантски океан да би постао ложач. Нишани мало више, младићу!“ „Овог добродушног човека сам обавјештавао о ономе што сам прочитао у Куперовој библиотеци“, истиче Пупин, „а казао сам му и да је парну машину усавршио Енглез Џемс Ват (1736-1819), конструисао кондензатор којим се топла вода враћа у котао и тако штеди енергија.“
„Џими је имао неког рођака који је посјећивао школу у Купер унији“ – истиче Пупин. – „Он ме је и наговорио да одем тамо на неколико вечерњих предавања, што сам и прихватио.“
У ложионици је често долазио и Пол, најмлађи сувласник „Њу Ингланд фабрике бисквита“, па је запазио Пупиново приљежно бављење машинским пословима. Уз Џимијеву препоруку, а добро се обавијестивши да је Пупин претходно радио и као добар молер и фарбар, као и да редовно чита и добро се разумије у друге послове, Пол је обезбиједио да Пупин постане помоћник главног службеника који је водио надзор над пошиљкама. Водио је групу од тридесетак дјевојака, а стекао је и статус стално запосленог службеника и смјештај у једној соби у поткровљу творнице. У тој фабрици се упознао, а касније и јако спријатељио, са једним чиновником, много мањег ранга од Михајловог, старијег по годинама, али изузетно образованог човјека. Овај човек се звао Билхарц, био је Њемац из Фрајбурга, а у младости је студирао теологију. Имао је буљаве очи, равне табане, а прсти на једној руци су му били деформисани усљед повреде на једној машини. Он је одлично знао грчки и латински, као и енглеску и свјетску књижевност.
Када је сазнао да млади Пупин жели да настави студије, Билхарц му се радо ставио на располагање и много му помогао својим знањем, посебно правилним и артикулисаним изговором енглеских књижевних ријечи и одговарајућом дикцијом.

Подстакао га је да посјећује позориште и тако од искусних глумаца учи како треба правилно и тачно изговарати књижевни енглески језик. Помоћ овог Њемца је умногоме допринијела да се Пупин потпуно посвети учењу, тим прије што је и Билхарц такође становао у творници па су често увече, када би други службеници одлазили на вечерњи провод, остајали и дуго учили и расправљали о разним стварима. Билхарц је, иначе, био разочаран у животу, раније је у Њемачкој је студирао теологију, имао је несрећну љубав, није се уопште интересовао за материјално благостање и научно-технички прогрес Америке. Он је био посвећен духовном свијету, а посебно се био посветио изучавању старих античких цивилизација.

Занимљиво је овдје указати и на једну појединост емотивног карактера. Млади Пупин се загледао у једну веома радну и дисциплиновану дјевојку по имену Џејн Мекнамара. Ускоро се, међутим, та дјевојка, сасвим изненада, вјенчала за неког другог младића, а то је доста тешко пало младом Михајлу. Иначе, са радницама је у почетку имао тешкоћа, али је касније постао њихов омиљени претпостављени. Џими га је увјеравао, а то је потврђивао и Билхарц, да треба добро да пази како се треба односити према дјевојкама. Брак је лијепа ствар; али човјека обавезује. Михајло треба да се посвети науци и стицању знања и звања, а не да ствара породицу и тако све своје духовне и материјалне снаге посвети заради и обезбјеђивању средстава за живот новоствореног домаћинства.
Иако је раније у Принстону, испред Насао хола, када је јео суву векну хлеба, одлучио да се упише на универзитет у том познатом високошколском центру, ускоро се предомислио и почео интензивно да се припрема за пријемни испит за упис на Колумбија универзитету у Њујорку. У том граду се већ одомаћио, у њему се осјећао као код своје куће, имао је стално и добро запослење и обезбијеђена средства за живот. Пријатељи су га подстицали да истраје на путу којим је желио да иде још од најраније младости. Ријечи и савјети његове мудре и њежне мајке Олимпијаде су биле оне звијезде водиље које су га непрекидно држале и усмјеравале на том великом и перспективном путу.
Михајло је ушао у Америку на велика врата, али су га она најпре одвела у мукотрпан живот. Успјешно је савладао сва искушења која су га чекала. Није поклекао; напротив, стално је очвршћавао и био све увјеренији и одлучнији да мора завршити факултетске студије и у свој родни Идвор доћи као академски грађанин пун знања и звања. Зато се тако својски заузео да положи пријемни испит. Морао је, како је то добро уочио, и да стекне одређене друге вјештине и особености. На универзитете долазе младићи из богатих и отмених породица који су имали и лијепо друштвено понашање. То је успио да постигне и Пупин – посјећујући једном недјељно породицу Луканић, поријеклом из Словеније, која је имала једну продавницу производа од гвожђа, гдје се најучио лијепом понашању и посебним манирима углађених и богатих људи.
,,Присно се спријатељих са Луканићем и његовом породицом – наводи Пупин у аутобиографији. – Моји планови и моје жеље занимали су их као да сам био члан њихове породице. Добра старица била је њежног срца и многу је сузу пролила слушајући причање о мом животу од оног дана када сам се опропстио са оцем и мајком, прије пет година, и укрцаао на пароброд на Дунаву… Стари Луканић ме је замолио да га учим америчкој историји…

Млади Луканић ме је увјеравао да бих тим знањем енглеског језика, познавањем математике и других наука, могао лако ући у колеџ. Чак ми је прорицао и најсјајнији успјех у колеџу, гледајући моја велика прса, широка плећа и пипајући ми мишиће. – Био би сјајан веслач у колеџу – рече ми он. – На Колумбији ће све учинити за тебе само ако можеш добро да веслаш, не интересујући се нимало да ли си научио од Билхарца грчки и латински.“
Треба истаћи да је Михајло посјетио чувену свјетску изложбу у Филаделфији организовану поводом прославе 100-годишњице стицања независности САД. Ту је, у Филаделфији 1876. године, упознао најновија техничка достигнућа, а многе знамените научнике и њихове биографије обогатио упознавањем са изложбеним техничким достигнућима. Тада је схватио да је књишко знање сувопарно и непотпуно. Та посјета га је још више увјерила у неопходност да се што потпуније, детаљније и квалитетније припреми за пријемни испит.
Приликом припремања за полагање пријемног испита, поред грчког, латинског и природних наука, Михајло је добро научио напамет Декларацију о независности, Амерички устав, добро је рецитовао Шекспира, Гетеа и неке друге пјеснике. Студирао је и Тиндалове (тада познатог популаризатора науке, иначе Ирца по националности) књиге О топлоти и О свјетлости. Увидио је да је наука толико широка, богата и лијепа и да задовољава и тијело и душу. Често је посјећивао проповиједи које је надахнуто држао Хенри Вард Бичер, брат Хенријете Бичер, писца романа ,,Чича Томина колиба“. Овај проповједник је у Плимутској конгрегационалистичкој цркви у Бруклину окупљао много слушалаца. У тој цркви Пупин је упознао доктора Чарлса Шепарда са Колубија Хејтса у Бруклину чији је отац, коме је тада било преко 80 година, држао један медицински завод.
Др Шепард је предложио Пупину да пређе да ради у заводу његовог оца што је овај млади и амбициозни човјек прихватио. Др Шепард је Михајла упознао и повезао са професором Вебстером, предавачем грчког и латинског језика на Аделфи академији у Њујорку. Ту су се примали младићи за припремање пријемних испита на појединим угледним универзитетима. Једини је Пупин показао жељу да студије отпочне на Колумбија универзитету у Њујорку. „Долазио сам на часове три пута недјељно, а касније су били увјерени да ја, у ствари, више дајем Аделфи академији него што добијам од ње. Осјећао сам да дружење са овим изванредним младићима и дјевојкама и са професором Вебстером, доприноси много више мојим припремама за Колумбију него све књиге које сам прије прочитао“ – подвлачи Пупин.
Прије него што је током љета, уз договор са старим Шепардом, отишао ван Њујорка да се темељито припреми за пријемни, на једној трци од 10 миља је побиједио иако се уопште није припремао. Та побједа му је подигла велики углед у Аделфи академији. Читаво то љето је Пупин провео у једној колибици на обали ријеке Пасеик близу Ратерфорд парка у Њу Џерсију. У близини је живјела једна Данкиња са сином и она је водила бригу о колибици. Михајло се са њом договорио да ће помагати њеном сину око тестерисања и цијепања дрва, а за узврат, уз извјесну минималну надокнаду, добијати смјештај и храну. Иначе, син те Данкиње Кристофор продавао је дрва по околним насељима која су служила за потпалу ватре.
Михајло је сваког дана непрекидно учио по осам сати, три сата ујутру, три поподне, ујутру грчки а поподне латински и два сата увече остале предмете. Пливао је у ријеци Пасеик и редовно тестерисао дрва. Духовно и физички се био потпуно припремио за предстојеће студије. Знао је, поред осталог, напамет и прве двије књиге Хомерове Илијаде (у оригиналу на грчком), четири Цицеронова говора (на латинском) и др. Посљедње седмице септембра 1879. г. Пупин је приступио полагању пријемног испита који је био само усмени, али су га водили лично стари професори. У здању Колумбија универзитета осјећао се узвишено и поносно, а професоре је задивио својим знањем.
„Професоре је ово моје знање веома изненадило и питали су ме зашто сам се толико трудио“, пише Пупин. „Рекао сам им да то за мене није било толико тешко јер се Срби одушевљавају памћењем лијепих мисли. Црногорци, на примјер, знају напамет скоро све што је написао велики пјесник Његош, а посебно његов епски спјев ,Горски вијенац’. Говорио сам им такође о неписменом Бâба-Батикину, гуслару мога родног мјеста, који је већину српских народних пјесама знао напамет. Осим тога, признао сам професорима да сам желио да научим грчки и латински што боље, да бих евентуално био ослобођен плаћања школарине. Рекао сам им да се и за остале предмете нисам бринуо. Увјерили су ме да су ми шансе за ослобађање од плаћања школарине заиста добре. Остали испити нису ми задавали тешкоће, захваљујући припемама за Билхарцом и предавањима на вечерњој школи у Куперовој унији.“
Послије неколико дана Михајло је добио обавјештење од секретаријата да је примљен као студент Колумбија универзитета. Уз то, ослобођен је од плаћања иначе веома велике школарине.

,,Није било срећнијег чoвјека тог великог дана у цијелој Америци“ – сјећа се Пупин, када је коначно постао студент једног тако угледног универзитета и, уз то, ослобођен и плаћања школарине. Тај издатак он сигурно у том тренутку никако не би могао поднијети.Убрзо је нашао нови стан у близини универзитета. Још увијек се није био привикао на нову друштвену улогу, али је брзо стицао драгоцјено искуство и постајао дио једног новог колектива. Велика љубав према знању и науци, жеља да буде добар и успјешан студент, подстицали су овог младог човјека да се прихвати нове улоге. ,,Нико није обраћао пажњу на мене, нико ме није познавао јер сам дошао из припремне школе која није припремала студенте за Колумбију.“ И тако је отпочало једно ново, веома значајно, заправо преломно раздобље будућег великог научника и проналазача.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: