• Поглед

Пупинова задојеност светосављем

1 min read

5 година ‎ ИН4С

Михаило Пупин, фото: Амбасада САД

Пише: Војислав Гледић

У бијељинском Великом парку, у средишту граду, при крају је израда постамената за постављање биста четворици великана: Николи Тесли, Михајлу Пупину, Иву Андрићу и Јовану Дучићу, које ради фирма „Евро мермер“ из тога града. Иницијативу групе интелектуалаца за овјековечење четворице знаменитих Срба свесрдно је прихватило и подржало руководство Бијељине.

Иначе, на челу групе се налази академик САНУ Драгољуб Мирковић, ликовни умjетник, на кога је пао највећи терет, умјетнички, радни и финансијски. Поводом наведене акције, треба навести и одлуку Комисије за споменике и називе тргова и улица града Београда да се у Булевару краља Александра подигне споменик великом српском и свјетском научнику и проналазачу Михајлу Пупину. Стога сматрамо да је корисно да овдје указажемо на неке појединости из Пупиновог живота и дјеловања.
Пупин је био јако емотиван човјек. Из дубини његове душе се испољавала пјесничка и религиозна топлина која га је пратила од најранијег дјетињства до краја живота. Ни најтеже и најапстрактније области, којима се професионално бавио, нису временом много измијенили његов духовни и емотивни склоп. Напротив, са годинама и сазријевањем све више је у њему расло увјерење да је свијет једна цјелина која се мора и може схватити не само голим и објективним чињеницама и математичким формулама.

Треба се такође обратити и свом емотивном и духовном дјелу бића како би се објективна стварност сагледала на један дубљи, потпунији и целовитији начин. Такав научников приступ био је одраз и његовог дубоког религиозног увјерења да се у суштини свијета ипак налази нека тајанствена и недокучна сила. Интелигентна суштина омогућује управо да свијет буде рационалан и да се, стога, може математичким и научним разлозима објаснити и протумачити. Али никада се не смије напустити или занемарити она људска, топла и непосредна димнезија која је посебно значајна за младе људе.
Да би се човјек свим бићем, свом интелектуалном снагом и свим могућности и способностима посветио науци, треба да посједује и велики ентузијазам. Он је заправо дио емотивног човјековог бића. У том погледу се код Пупина непрекидно осјећало и испољавало пјесничко надахнуће које га је пратило од најраније младости. Сигурно да то својство није посједовао не би се онако истрајно, мукотрпно и непоколебљиво пробијао ка свом циљу да стекне највеће образовање и академско звање.

Требао је да имати не само чаличну вољу и огромну снагу, већ и умјетнички ентузијазам који је сву ту сурову стварност племенио и богатио оном духовном топлином и племенитом чежњом за поимањем суштине свијета и живота. То се најбоље може видјети у његовом дивном дјелу ,,Са пашњака до учањака“ које представља праву оду пјесничком надахнућу како треба ићи у животу и остваривати своје узвишћене (идеалне) циљеве које сваки човјек треба да има и да их обликује, гаји и развија.

Осим умјетничке природе и усмјерености, Пупин је био изузетно религиозан човјек. Не само да је током каснијег живота несебично и обилато помагао Српску православну цркву, разним донацијама, него је и дубоко осјећао вјеру као начин живота и захватања суштине свијета и живота. О томе је овај изузетан научник, проналазач и хуманиста писао, говорио и својим практичним дјеловањима давао свијетао примјер и другима.

Иако је од младости, од када је почео да учи нижу гимназију у Панчеву (1869) па до смрти (1935) био далеко од свога родног краја, он се увијек осјећао Србином, православним хришћанином и човјеком везаним за своје дубоке националне корјене.

Љубав и поштовање према мајци Олимпијади, из милоште званој Пијада, испољавала се и кроз Михајлово религиозно осјећање које се најпотпуније испољавало у његовој задојености светослављем. „Моја мајка је била врло побожна жена, а као ријетко ко је познавала Стари и Нови завјет. Радо је рецитовала псалме. Познат јој је био и живот светаца. Њен омиљени светац био је Свети Сава. Она ми је прва објаснила животну причу овог изузетног Србина“, подвлачи Пупин у аутобиографији.

Овдје треба посебно указати на једну битну чињеницу. Пупинова мајка је била неписмена жена, која није ни једног дана похађала било какву школу, али је изузетно цијенила образовање. Била је свјесна шта значи познавање читања и писања па је о томе стално говорила своме јединцу Михајлу. Она је увијек подвлачила да је човјек без знања тих узвишених вјештина слијеп код очију и да не може упознати свијет и живот ако се не упозна са великим и разноврсним богатством сачуваним у безбројним књигама. Пупина су овакви мајчини савјети, које му је она почела давати од његове најраније младости, стално подстицали да истраје на путу стицања највећих звања и знања. То је био узвишени мотив који му је помагао да преброди најтежа животна искушења.
Већ на самом почетку школовања, у основној школи у Идвору, Михајло није могао да се прилагоди учитељевом начину образовања. Одмах је увидио колико је тај човјек сиромашан у знању и начину излагања и колико је био слабији од народног мудраца Баба Батикина, који је умио сликовито, животворно и пластично да преноси богату и славну народну српску традицију. И мајка му је била веома елоквентна и могла је да своме миљенику указује на старе племените и узвишене етичке и јуначке идеале, почевши од Старог завјета, преко живота светаца, нарочито светог Саве, па до Његоша и других великана српског народа. Прави је изузетак био када једна жена, без знања вјештине писања и читања, познаје толико богатство садржано у очувању најсвјетлијих традиција народа коме је припадала.

И заиста, Михајло се својски прихватио учења и убрзо постао један од најбољих ђака. Његова бистрина, од малена исказана знатижеља и изванредна проницљивост, одмах су дошле до пуног изражаја. Брзо је превзишао многе другове, али је увидио и све ограничености и слабости свога учитеља.

Схватио је да се знање постиже упорним радом, самосталним и трезвеним размишљањем, а не импровизацијом. Знање се стиче, дакле, сопственом главом а не књишким „бубањем“ и некритичким прихватањем онога што се изучава. То је Пупин најбоље увидио касније, као ученик гимназије у Панчеву, на часовима физике када је професору Косу постављао проницљива и оштроумна питања. На многа од њих професор није знао да одговори, али је свога ученика подстицао на такав пут проницања у дух знања и науке.

Поред мајчиних савјета и њеног упорног упознавања свога сина са најузвишенијим достигнућима знања које је она посједовала, од Светог писма до Његоша, и саме природне појаве биле су подстицај за младог и интелигентног дјечака. Посматрајући звијезде током љетњих ноћи, када је са друговима чувао говеда, не само да је уживао у љепотама звјезданог неба него се тада зачела и његова љубав према истраживању суштине свјетлости и васионе као цјелине. Јавила се велика жеља и чежња да се проникне у смисао и суштину свијета, при чему је посебна пажња била усмјерена на свјетлост као директног посредника који повезује сва тијела у васиони, без обзира где се она налазе у том бескрајном простору. „Прије педесет година, када сам као један од пастира посматрао звијезде на тамној позадини поноћног љетњег неба, чинило ми се да је свјетлост звијезда била језик који оглашава славу божју“, истиче Пупин.

Управо се овдје јасно истиче да је Михајлово интересовање за удаљене звијезде, које вјечито блистају у ведрим вечерима и ноћима, било не само научно питање, него да оно има и дубоко религиозни значај. То је и разумљиво било за дјечака који је стално слушао мајчине савјете и њено објашњавање проистекло из библијског и вјерског осјећања. Но и интелигентна природа малог ученика је такође доприносила тако узвишеном и осјећајном тражењу одговора на нека кључна питања. О томе Пупин детаљније пише у аутобиографији, што је вриједно и овдје пренети како би се боље разумјела и његова каснија, нарочито у зрелим годинама, изражена дубока осјећајност и религиозност према тумачењу најдубљег смисла и извора природних појава.
„Прије педесет година, из Давидових псалми сазнао сам да је свјетлост звијезда небески језик који велича славу господњу, али тада нисам знао како тај глас доспијева до мене, иако сам се надао да ћу сазнати једног дана. Та нада крила се у мом срцу када сам се искрцао у Касл Гардену. Данас ми је наука одговорила да звијезде долазе к мени. Свака пламтећа звијезда је згуснута енергија, пуна живота, која се расипа на све стране простора гладног енергије. Она себе троши да би зачела нов живот.

Ах, како се диван призор открива пред нашом маштом и какве је све љепоте открила наука у значању ријечи генеза: ,Он је удахнуо у њега дах живота, и постаде човјек живо биће’. Свјетлост звијезда је дио животног даха Бога. Никада нисам погледао у небески свод а да нисам осјетио овај божански дах и да ми душа није устрептала…“
Пупинова жеља да проникне у суштину свјетлости, да сазна њену природу и начин постанка, била је мотивисана, значи, још из дјетињства дубоко религиозним побудама. Код њега је религиозна страна питања, која је много дубље у души и срцу од научног третирања, била увијек од велике важности. Чак и када је писао аутобиографију, а тада је имао скоро седамдесет година, овај научник јасно и недвосмислено истиче своју религиозност. Она је водила поријекло од најраније младости, настала је као одраз мајчиног васпитања, али и изузетно емоционалног каратера Пупина. Са колико топлине и непосредности овај научник, иначе, говори и о најсложанијим научним питањима.
,,Посматрајте неког љетњег јутра како рани сунчеви зраци буде успавану ружу из њеног сна. Сјетите се да је то одговор тијела и душе руже који су усаглашени са мелодијама које сјани сунчеви зраци уливају у њено опчињено ухо.. Да ли сте икада одмарали своје очи на љепотама природе када сте неког дивног мајског дана посматрали расцвјетале воћке које су се пружале у недоглед, као зелени сомотски пекривач од бескрајног броја воћака неког благословеног краја?

Шта вам у машти дочаравају ове воћке безбројних цвјетова? Многи од вас ће рећи: ,Медено воће на љетњој трпези.’ Тако је. Обичан човјек у цвијету и плоду види почетак и крај једног ланца нормалних збивања којима се изцрпљује дјелатност воћке која се понавља сваке године. – Ко води рачуна о томе шта се дешава између тако лијепог почетка и тако лијепог завршетка? Научник води рачуна о томе. Његово увјежбано око открива ту чудновату причу…“
Пупин је свијет посматрао са једног узвишеног духовног погледа. Спољашње манифестације, оно што се може експериментално, опсервативно и на сличан начин установити, представља само спољашњу страну ствари. Суштина је, међутим, много дубља и до ње наука не може до краја да проникне. Наука, наиме, одговара на питање „како“, али њој је, по Пупиновом дубоком увјерењу, неприступачан одговор на питање „шта“. А управо најдубља истраживања у свим областима науке и филозофије прелазе оквире феноменалног свијета, дакле, излазе из оквира питања „како“ гдје се одвијају процеси и дешавају појаве.

Проникнути у саму срж свијета је идеал који наука жели да оствари, али то залази у питање шта је есенција свега и како се све то одвија на полазном, најдубљем степену. Овдје Пупин није само филозофски настројени истраживач него и дубоко религиозан човјек, као и пјеснички усхићени посматрач који и срцем (а не само умом) доживљава загонетност и чаролију свијета. Пупин се посебно негативно односио према уобичајеном научном приступу у коме је чисто емпиријски начин третиран као разматрање хладних научних чињеница.
,,Истина природних наука није хладна – наглашава Пупин – уколико ваша душа и срце то нису. Негдје у свакој чињеници природних наука постоји жар који ћемо осјетити ако правилно разумијемо поруку која нам се открива. Свака чињеница у природним наукама означава неко дјеловање, јер иначе не би могла продријети у дубину наше свијести. Дјеловање је живот у најширем смислу ијечи. Смрт је хладна, живот је топао и ружно је злоупотребити језик говоећи о ,хладним чињеницама науке’. Такав језик ствара предрасуде према науци и представља научне методе рада и научне резултате као нешто што је лишено моћи да подстакне људске емоције.

Овдје треба посебно издвајити Пупинове ријечи изговорене пред највећим научницима Америке 1932. године, у тренутку када је добијао Џон Фрицову медаљу:
„У једној од слика ја видим тријумфално освајање свемира аутомобилском и аеронаутичком науком. Видим чуда дистрибуције енергије које стоструко повећавају комфор и креативну моћ човјека, и ја сам одушевљен електричним таласима који клизе преко жица, или лутају свемиром доносећи на својим крилима говор и мелодију преко континената и океана у сваки кутак и угао ове земаљске кугле. Ово су нека од чуда нашег доба код којих су покретачке енергије топлоте и електрицитета приказале магију свог божанског поријекла. Оне су начиниле физички дио људског живота чак величанственијим од живота богова са Олимпа. Ово достигнуће доба енергије велика је слава. Али духовна страна људског живота, представљена у другој слици, далеко је од ове… У овој другој слици ми видимо пустошење на свакој страни у буђењу најсмртоноснијег рата кога је свијет икада видио. Свијет се појављује овдје као да стоји на ивици економског колапса, и ипак силне армије и морнарице брзо уништавају сиромашне остатке богатства нација, док милиони беспослених гладује.

Најмрскије фигуре на овој грозној слици су страх и мржња, које, као два ружна демона, нервозно чекају са сваке стране граничних линија међу комшијским нацијама.
Протјерајте ове демоне из људског срца и неће бити потребе да силне армије и морнарице чувају нашу безбједност од непријатељских сусједа. Неће бити непријатељских сусједа и ратови ће постати само умируће сјећање на претходно варварско доба. Али божанске слуге наше цивилизације, покретачка снага топлоте и електрицитета, нису их протјерале. Наука признаје да магија ове две исконске силе не може без помоћи прочистити душу човјека и елиминисати отрове који су искварили њен духовни живот. Нама је потребна друга покретачка сила, која може продријети дубље него покретачке силе чак бесконачно минута електрона, у дубине људског срца. Ова потреба препозната је скоро прије 2000 година када је наш Спаситељ открио највећу покретачку силу у духовном свијету и наложио нам да волимо Господа нашег Бога, и да волимо наше ближње као себе. Ово је била порука надолазећег доба енергије у духовном свијету. Али ово доба још није стигло. Човјечанство још није дошло до највеће покретачке силе у духовном свијету, а без њеног присуства покретачке силе топлоте и електрицитета не могу дати свој пуни допринос развоју духовног живота човјека.

Љубав према вјечној истини и њихов рад да открију ову истину за добробит човјечанства водио је научнике и инжењере до њихових великих успјеха. Ови тријумфи љубави убиједиће безвољни свијет да ће побједнички тријумф покретачке силе љубави коју је Христ открио бити највећи тријумф доба енергије’’

Природом владају устаљени и непроменљиви закони. Њих наука постепено открива, и њихове посљедице се могу видјети на сваком кораку као најновији технички изуми. Без доброг познавања фундаменталних наука немогуће је да се и техника и технологија развијају и тако стално усавршавају. Пупин је припадао једном веома бурном историјском периоду када су Сједињене Америчке Државе постепено почеле да преузимају водећу свјетску улогу и на подручју науке, технике и технологије. Тај брзи и свеобухватни прогрес није, међутим, био уперен против човјека нити представља „огољену“ материјализацију. Напротив, наука треба да оплемени човјека, али и да му омогућава да стално усавршава и побољшава услове живота. У вријеме када је Пупин писао аутобиографију ,,Са пашњака до научењака“, наука је већ доста продрла у суштину материјалне стварности. Већ су били откривени електрон и протон (који Пупин назива позитивним електроном), као и тзв. планетарни модел атома. По том моделу, око језгра (у коме се налазе протони) круже електрони по тачно утврђеним путањама. У то вријеме још није био откривен неутрон (који је пронашао Чедвик 1932). Пупина посебно интересује смисао и домет физичких закона. Он сматра да се „иза“ њих налази божанска природа која ће заувијек остати недостижна за позитивна научна истраживања.
Због значаја тог његовог схватања за боље сагледавање његове религиозности, преносимо научниково виђење тог питања у нешто ширем обиму:
„Све промјенљиве ствари су подвргнуте чудима еволуције. Оне су смртне, почев од цвјетића на пољу, до оног огромног облака у васиони који улива страхопоштовање а који зовемо ,небула Ориона’. Али закони којима се подвргавају звијезде и планете у свом кретању у васиони, нити се мијењају нити старе. Они су непромјенљиви, они су бесмртни. Елементи микрокосмоса, електрони и атоми су, колико нам је познато, такође непромјенљиви и бесмртни, јер човјек не познаје природни процес којим би се измијенили електрони и закони којима се они покоравају. Они нису производ било каквог природног процеса еволуције који је познат човјеку. Откривање овог непроменљивог закона којему се подвргавају све супстанце, представља највиши циљ коме тежи научно истраживање.

Постојање ових вјечних, непроменљивих ствари доводи нас, очи у очи, снагом која чини вјечну, непромјенљиву позадину свих природних појава. Интензивно осјећамо да наука никад неће продријети у тајне те позадине, али нас наша вјера бодри да вјерујемо како иза тог непробојног застора оне вјечне позадине стоји престо божанске силе, душа видљивог свијета, чије дјеловање разматрамо у процесу истраживања природних појава.“
Пупинова дубока религиозност није овде, дакле, само питање осјећања и привржености једној посебној православној конфесији. Он је дубоко религиозан као изузетно образован и свестрано информисан научник са великим теоријским и експерименталним искуством. Спољашње манифестације природе, природне појаве, могу се стално посматрати и проучавати. Њихова примјена је ствар технике и технологије, а коначни производи омогућавају све љепши и удобнији живот. Може се наука, као цјелина, а посебно њена техничка примјена, посматрати као материјалистичко поимање свијета. Тако су европски научници управо гледали на амерички начин истраживања, па чак и општег живота. Међутим, Пупин се одлучно супротставља таквом редукованом и, могло би се рећи, вулгаризованом третирању узвишених научних циљева, без обзира на то што је она подлога за најспектакуларнија материјална остварења. Зато Пупин брани и интенције Националног савета САД чији је члан био и добро познавао не само његове узвишене циљеве него и људе који су му припадали својим свеукупним интелектуалним и духовним способностима.
„Сигуран сам да многи лојални чланови Националног савјета за научно истраживање вјерују да ће нас оно довести ближе овом божанству, него што је то учинило богословље које су измислили људи. Његовање оваквог вјеровања је сигурно један од идеала америчке науке коју представљају људи удружени у Национални савјет за научна истраживања. Када се овај идеал има у виду, онда нема говора да може доћи до сукоба науке и религије.“

Поред наведених теоријских разматрања, у којима се испољава и Пупинова велика љубав према филозофији, треба казати да је овај велики хуманиста много помагао и своју светосавску цркву. Увијек је давао велике донације, а основао је и посебне фондове да би се из њих финансирала црква којој је он из дна душе припадао. То је увијек радио као смјеран, богобојажљив и искрени вјерник, човјек који је осјећао снагу и узвишеност Бога и његову свеприсутност. Велики хришћанин, доброчинитељ, Пупин је помагао свугдје гдје би се указала прилика. То се посебно односи на његову издашну помоћ у изградњи српских манастира и цркава.
Mанастир Светог Саве у Либертвилу, uправо је највише захваљујући њему и подигнут, али и многи.други храмови. Наводимо неке сакралне објекте које је подигао или обилато потпомогао: Српску црквену општину у родном Идвору, Српску цркву у Лелићу код Ваљева, Српску цркву у Бихаћу, Српску цркву у Чапљанима у Боки, Српску цркву у Оргошу у Војводини, Српску цркву у Милетићеву у Банату, Српску цркву у Лици, Српску цркву у Љубљани, Црквену општину у селу Бајша, Саборну цркву Свете Тројице у Мостару, Српску црквену општину у селу Баноштор у Срему, Српску цркву у Лесковцу, Српску цркву у Ђакову (Славонија) итд.
Посебно је Пупин помогао многе српске цркве и манастире на Косову и Метохији, нарочито цркву са великим звоником са три звона Светог Јована Претече у Самодрежи, шест километара источно од Вучитрна, која је освештена 1932. г. Осим тога, много је помагао манастире Хиландар, Жичу, Грачанаицу итд. Овдје треба нарочито нагласити чињеницу да се 1929. г. укључио у акцију прикупљања помоћи у САД и Канади за изградњу завјетног храма Светог Саве на Врачару, при чему је обезбиједио позамашна финансијска средства. Године 1932. је у потпуности обновио цркву Светог Илије у Бару. Помогао је штампање многих књига и монографија о српским манастирима, као и разна археолошка истраживања.
Као своју најузвишенију патриотску и хуману дужност у Првом светском рату Пупин није само испољавао несебично помагање својим сународницима у борби против много надмоћнијег и наоружанијег непријатеља. Био је увјерен да је Бог увијек био, а тада посебно, на страни угрожених и обесправљених ратника и њихових породица који су се борили за голу биолошку егзистенцију.

Голгота Првог свјетског рата, кроз коју је прошао читав српски народ, дубоко је проживљена у души Пупина. И он је радио све што је било у његовој моћи да свом напаћеном и угроженом народу, свом милом српском роду, пружи помоћ колико је то могао да уради. И не само да је несебично давао своју личну имовину него је био јако агилан и досљедан у оквиру Црвеног крста. Ту је показао своје изванредне способности и своју херојску пожртвованост. Многи Американци су помагали и сматрали се посебно почаствованим што могу да пруже дио помоћи великом човјеку, научнику и проналазачу Михајлу Пупину. Он је љубав и поштовање према свом српском поријеклу и народу најсажетије исказао на следечи начин:
,,Ми Срби који смо на страни и успјели да привучемо пажњу страног свијета на себе, треба да говоримо о нашем народу кад год нам се за то укаже прилика… Ко се поноси својим селом, породицом и својим народом, тај је на добром путу да се цио свијет поноси њиме, јер ништа није узвишеније од човјекове љубави према свему ономе што сачињава његов народ.’’
Код Пупина је постојао необичан склад између великог теоретичара, изванредно религиозног човјека и одличног (боље рећи, генијалног) проналазача. У једној личности се скупило толико разноврсних и необичних способности да је он примјер човjека кога је природа не само богато обдарила него му даривала и огромну енергију и досљедност да сваку своју племениту замисао спроведе до краја. На том путу је наилазио на изузетно тешке препреке, недаће и оскудицу, посебно у првом периоду боравка у Америци, али га ништа није могло поколебати нити спријечити да дође до зацртаног племенитог циља. Ниједно искушење га, поред осталог, никада није могло помјерати са његовог усправног и исправног пута светосавског православног хришћанства. О том свом путу и религиозном осјећању овај великан пише са толико топлине, непосредности и искрености да изазива велико дивљење и садашњих читалаца.
У току најжешћих борби у Првом свјетском рату Пупин се зарекао (боље рећи, дао најдубљи завјет): „Ако Србија побиједи као што хоће ако Бог да, ја ћу набавити велико звоно за Охрид и назваћу га Звоно слободе.“
И заиста, након величанствене побједе, пробоја Солунског фронта, Пупин је не само испунио свој узвишени завјет него и несразмерно више помагао свом народу. О звону да кажемо да га је наручио у Љубљани, преко свог пријатеља др Ника Жупанчића. Велико звоно је било тешко 2.300 кг и постављено да вјечито звони у Охриду, у манастиру светоклиментског града. То је било огромно Звоно слободе које је, истовремено, славило и настанак једне нове државе, која је ујединила Јужне Словене, посебно да ослободи и окупи многе потлачене. И сам Пупинов завичај, његов Банат са Идвором, осјетио је у пуној мјери све мучне посљедице вјековног потчињавања туђинској власти. Зато је Звоно слободе значило много више од Пупиновог религиозног и патриотског завjета.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: