Птице – Хичкокове филмске убице за сва времена

На данашњи дан, 29. априла 1980, умро је енглески филмски режисер Алфред Џозеф Хичкок, који се прославио филмовима криминалистичког жанра и страве у којима је са својеврсним хумором сликао грађанско друштво. Био је мајстор филмске монтаже, напетости и амбијента. Филмови: „Човјек који је сувише знао“, „Ребека“, „Птице“, „Психо“, „39 степеница“, „Тајни агент“, „Озлоглашена“, „Случај Парадин“, „Конопац“, „Прозор у дворишту“, „Позови М ради убиства“, „Невоље са Харијем“, „Марни“, „Топаз“, „Породична завјера“, „Френезија“, „Вртоглавица“, „Сјевер-сјеверозапад“.

„Птице“ Алфреда Хичкока су један од најпознатијих и најгледанијих филмова страве и ужаса у историји филма. Осим јаких сцена и изврсне глуме, филмом доминира и једна сасвим нова „музика“.

У једном „Пет шопу“ Мелани Денијелс упознаје адвоката Мича Бренера. У кратком разговору, он јој каже како своје одморе и викенде проводи на калифорнијској обали. Неколико дана касније, Мелани одлучује да га потражи и долази у дотично место, у Бодега Беј. Идила која ју овде на први поглед очекује, ускоро показује своје друго лице. Мелани напада један галеб и повређује је. Али, она неће остати једина пошто напади птица постају све чешћи и жешћи. Долази и до првих људских жртава. У страху од птичјег терора становници почињу да се баракадирају у својим кућама, а многи у паници напуштају град.

То био могао да буде кратки садржај легендарног филмског класика „Птице“, редитеља Алфреда Хичкока, који у овом филму успева од безазлених животиња да направи зверске масовне убице. Страх и ужас који прожима гледаоце он није постигао само филмским сликама већ пре свега коришћењем звукова и тишине, пише Дојче Веле.

Нови инструмент траутонијум

У почетку, када је снимање тек било у фази планирања, Хичкокова филмска екипа по питању звукова предложила му је коришћење снимака правих животиња. „Звукове птица као из суседног врта могу чути сваки дан. Мени треба нешто што ће гледаоце пренеразити и престрашити!“, рекао је тада филмски велемајстор.

Нешто касније, судбина га је спојила с правом особом. Реми Гасман, један од ученика немачког композитора Паула Хиндемита, упознао је Хичкока са својим колегом, музичарем Оскаром Салом. Сала је већ тада увелико експериментисао с једним необичним инструментом, траутонијумом, електричним инструментом сличним оргуљама и претечом каснијег синтисајзера. Њиме је овај музичар био у стању да произведе заиста све звукове које је филмски мајстор замислио за свој филм: вриштање птица, ударање ветра по прозорима као и звукове прикуцавања дасака на прозоре у сценама у којима се становници баракадирањем у кућама покушавају заштитити од птичјих напада.

Другим речима, звучни ефекти који су ушли у историју филма, произведени су у малом Салином студију у Берлину, у четврти Шарлотенбург. Њима је Хичкок отворио врата нечем сасвим новом. У „Птицама“ нема класичне филмске музике, редитељ сцене појачава искључиво овим експерименталним, електричним звуковима.

„Ово је био почетак тренда који ће се наставити и касније. Музика у трилерима и филмовима страве и ужаса у 60-тим годинама прошлог века сасвим одустаје од класичног ритма и традиционалне хармоније. Она постаје атонална, пуна дисонанта, једном речју сасвим експериментална и неконвенционална“, каже професор Франк Хенчел с одсека историје музике на Универзитету у Келну. Филмом доминирају оштри звукови, мелодија више не игра готово никакву улогу док улога разних шумова и звукова постаје све значајнија.

„Управо ова чињеница да он у „Птицама“ није користио музику као такву већ само шумове и разне звукове, чини Хичкоков филм посебним“, објашњава Хенчел и додаје како је Сала користио деломично аутентичне снимке птица из природе али их је мешао с вештачким звуковима које је стварао његов траутонијум. Управо ова мешавина вештачког и природног створила је утисак нестварног, неприродног па чак и агресивног што је Хичкокове галебове и вране претворило у права чудовишта.

Али, од самих звукова птица у сценама када нападају људе, још застрашујуће делује сам крај филма. Када се птице смирују, становници Бодега Беја коначно излазе из својих кућа које им ионако нису нудиле заштиту. Призор који их напољу очекује надилази све дотадашње апокалиптичне филмске сцене – милиони птица запосело је град и налазе се готово свуда. Влада тишина, само се ту и тамо зачује неки тихи крик галеба. Без музике, уопште без тонова, у сабласној тишини, Алфред Хичкок завршава свој филм.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: