Први пут, након 213 година, крст Св. Петра Цетињског напушта село Лучиће
1 min readПрви пут послије 213 година, крст Светог Петра Цетињског напушта село Лучиће и у рукама Оца Стевана, нашег свештеника, у литији креће пут Херцег Новог.
Цијело братство Лучића, које се вјековима крштава, вјенчава и сахрањује овим крстом, биће ту како и приличи, казао је Миро Лучић.
Наше братство Лучић из Суторине, добило је овај крст из руку Светог Петра Цетињског давне 1806. године, након убиства нашег старог и слијепог свештеника Јована Лучића.
Он је убијен у својој кући од стране пљачкаша из сусједног села које је било под французима, а након чувене битке у којој је Наполеонова скаламерија разбијена и потучена до ногу.
Сазнавши за трагедију која се догодила, Свети Петар Цетињски стиже у село и сахрањује попа Јована Лучића, након чега оставља овај крст следећем у низу од шест свештеника Лучића, попу Сави Лучићу, сину попа Јована, као светињу коју и дан-данас чувамо, да нас брани, штити и на Господа упућује. Иначе, Свети Петар Цетињски запопио је у Цетињском манастиру 1818. године и Шпира, сина попа Саве Лучића.
Данас, у овом лудилу које влада, када уз духовни, бринемо и за физички опстанак, овај крст отвара пут наде нашем народу и вјери, превазилази вријеме и простор, спаја давнине са временима пред нама, све кроз тмину која прекрива нашу тужну садашњост.
Нећемо дозволити да нам вјеру поколебају невјерници, да нам храбрости зафали на путу Господњем јер ми смо сила Христова, војска његова постојана. Како паметан човјек давно рече, чојство је бранити друге од нас самих а ми вјером и љубави за свако људско биће на овом свјету, испуњавамо Његов завјет и тиме најбоље свједочимо Истину и Правду своје вјере Православне.
Знао је Свети Петар Цетињски како да унесе љубав и вјеру у душу свог народа али је знао и какви се демони над нама стално савијају, покушавајући да нам заклоне Небеса. Знао је он то све, знао је који путем ићи и како на крај тога пута стићи. Знао је он све то, а то данас знамо и ми.
Једино што Свети Петар Цетињски није знао, то је СТРАХ. Вјерујте ми на рјеч, не знамо ни ми.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Sutorina prvi put ulazi u sastav Crne Gore 1946 godine. Odmah do sutorine je Mojdez. Mojdez je pod Mitrpolijom a Sutorina je zahumsko-hercegovacka eparhija. U cijeloj istoriji ta dva mjesta rijetko su skupa bila, jedni bi bili pod turcima, drugi pod mlecanima pa jedni pod austrijom drigi pod turcima pa svi pod austriju pa su jedni u bosnu a drugi u crnu goru i tako u krug… Ali narod, narod je vazda bio jedan i zajedno disao i jedan cilj imao i iste vrijednosti cijenio. Drago mi je da danas u sutorini i mojdezu nema ovih modernih podjela na srbe i crnogorce. Mi znamo ko smo i sta smo… Čestiti crnogorci, ponosni hercegovci i dušom Srbi
Neka vas Bog cuva,dragi Lučići!Veliki pozdrav od Lučića iz Nk.
Bratstvo Lucici neka vas dragi Bog cuva i sacuva ma gdje bili! Da sveti krst jos vjekovima cuva vase bratstvo i bude na ponos svima nama u Boki Kotorskoj…ZIVJELI !!!
Časna familija Lučić.Respekt !
A đe im je onaj Lučić stražar iz logora u Morinju.
U Sutorini, gdje će biti. On nije vadio oči, sjekao uši, lomio kosti kao ovi tvoji u Lori nad crnogorskim rezervistima koje je u rat poslao „mirotvorac“ koji je zamrzio šah zbog šahovnice.
„Dex“ kratko, jasno i tačno tako. Bravo!
Sutorani pokažimo danas ko nije prodao vijeru za večeru.
Поздрав часном братству,!
Dubok naklon bratstvu Lučića!