Прва и последња „сува пловидба“ ремек дела морнаричке ратне технологије

Пише: Милан Комар*

Од трајектног пристаништа у Каменарима у Боки Которској до Београда цестом преко Вилуса, Никшића и Подгорице, па онда легендарном рутом кроз Морачу, Мојковац, Пријепоље, преко Златибора и Ибарском магистралом, има око 550 км, који се не могу прећи испод десетак сати вожње, па макар за чијим воланом да седите…

А прећи ту релацију у две етапе за 7 + 11 сати, јасно у два дана, била би права путна мора, ако нисте у конвоју нечега што није од постанка Мораче или Златибора туда прошло, нити ће до судњег дана. Нешто за чим се све живо на цестама окретало и застајало и све што се у полицијском третману праћења вангабаритног терета, присилно на неколико минута заустављало. Да шкљоцну било каквим сокоћалом које прави слике, да направе селфи, да махну или аплаудирају – једноставно, да испричају да су видели чудо на цести.

Узбудљиви пут будућег музејског експоната

А то чудо је била истински права борбена подморница 911, имена „Тиса“ из бившег састава Југословенске ратне морнарице, из класе диверзантских пловила те врсте, често у жаргону називана „мала“ (на енглеском мидгет субмарине) – и заиста мала у поређењу са оним већим чудесима подводне технологије. Двадесет метара дугачка и скоро три широка у пречнику свог цилиндричног трупа, депласмана стотињак тона. На шлеперу крмом окренута напред (тако је стабилност превоза налагала), па се из пратње иза шлепера чинило да из претећег прамца сваког тренутка може да одапне неку од својих смртоносних експлозивних справа.

Безопасно у потпуности, јер је вожена на поменутој релацији као музејски експонат, са свим папирима надлежних министарстава Црне Горе и Србије, који декларишу њену прву мирнодопску мисију на сувом од војне локације Пристан у Боки Которској до новобеоградског Ушћа где стационира 2. одред Речне флотиле српске војске, где ће бити изложена као експонат у саставу Војног музеја у Београду.

Какав ће режим посета утврдити управа Музеја, остаје да се дефинише током наредних 2-3 месеца колико ће трајати њено уређење и споља и изнутра.

Била је то једна од шест истотипних подморница велике Југословенске Ратне Морнарице (ЈРМ) за офанзивно-одбрамбене задатке у тадашњим доктринарним ставовима дејства снага ЈРМ у одбрани обале СФРЈ. Изграђене су домаћом памећу, технолошким способностима земље и вредним рукама бродограђевинских инжењера и мајстора у Бродоградилишту специјалних објеката у Сплиту, у периоду 1983-1988.

И именоване су по рекама из свих YU република – Тиса, Уна, Зета, Соча, Купа и Вардар, уз кумство Новог Бечеја, Бихаћа, Никшића, Толмина, Карловца и Титовог Велеса. Уз протоколарне кумове на крштењу, како то поморачки бива, из редова истакнутих адмирала, хајде да им наведем имена: 911 Милун Николић, 912 Петар Шимић, 913 Иван Падован, 914 Божидар Грубишић, 915 Мартин Матошевић и 916 Драгољуб Боцинов.

Мало су пловиле и рониле, до оне  YU катаклизме 1991, али су ипак показале сву тактичку, како се то каже, оправданост и надмоћ у свом фаху над сличним објектима других морнарица. Немогуће је описати у једном коментару сву заинтересованост страних морнаричких експерата да им се и конкретно прикажу способности тих подводних минијатура.

Минијатура се састојала од четири члана посаде и још четири поморска командоса у борбеној варијанти, или четири експерта у некој другој мисији (инжењери, оцењивачи, гости, итд). Па 3-4 дана под водом с акционим радијусом од 250 миља без изроњавања – довољно да се оде до супротне обале, обави какав задатак и врати назад, а да нико не зна где је и шта обавља под водом.

Дивљење страних подморничара

Имао сам прилике да видим озарено лице команданта Ратне морнарице Шведске, подморничара, по упловљењу након вожње од девет сати роњења када му је демонстрирана сва умешност посаде и борбене могућности подморнице, а било је пролеће 1984. Па посете пријатеља са свих страна света, који су хтели сарадњу било ког нивоа, ми смо их примали селективно, по налогу одозго, показивали им шта имамо и умемо, а шта је на врху договарано нисмо имали увида.

У оном хаосу ’91. једна је затечена на ремонту у Сплиту, а осталих пет је пребачено и било у бази на слободној територији у Тивту, где их је каснија горка судбина раставила од својих капетана и водника, од инфраструктурног ослонца и финансијске подршке.

И потом их гурнула у руке челницима нове Ратне морнарице који много тога у датим околностима у којима се нашла Морнарица и нису разумели.

Мрцварење је трајало до 2005. када је онај чувени тројац видара звани ВСО (Врховни савет одбране) укинуо подморничку флотилу. Мало потом су се раздружила „два ока у глави“, па је силом недоречености претходне мутант заједничке државе, Црна Гора посвојила све што је и пловило и ронило и лећело, мимо икаквог међудржавног споразума или протокола. Наступило је доба черечења, уништавања и гашења свега што је носило ознаке ЈНА или СФРЈ. Никшићка жељезара је једном високом пећи добрано радила само за те потребе.

***

Године 2009. Министарство одбране ЦГ доноси одлуку да три диверзантске подморнице, а по предлогу Удружења „Подморничар“ из Београда, поклони Словенији, Хрватској и Србији, дакле земљама које су имале највише удела у њиховом осмишљавању и градњи. Словенија прва реагује и 2011. одвози свој поклон (913, „Зета“) у Пивку у Војни музеј, А 912 „Уна“ се прикључује Збирци поморског наслеђа у Тивту, где у тандему с великом подморницом 821 чини импозантан амбијент у марини Порто Монтенегро саграђеној на простору некадашњег Поморског арсенала (Ремонтног завода) у Тивту.

Поклон намењен Србији (911 са именом „Тиса“) трпи сву бирократску бруталност с обе стране границе безмало читаву деценију, и све се коначно завршава хепиендом 12. јуна ове, 2018. године, када је шлепер компаније “Саватранс” из Београда са врло драгоценим и дуго чеканим теретом „упловио“ у реон Ушћа, где је дочекан од стране бројних војних званица и веће групе подморничара.

Случај поклона за Хрватску (916, „Вардар“) је пример доследне недоследности једне државе која одбија да прими поклон објашњавајући Црногорцима да прво треба завршити сукцесију па ће онда “све“ подморнице бити њихове. Кога су овим пуцњем у своју ногу погодили јасно је као дан, а посебно знајући да Технички музеј у Загребу (у коме је поратна, такође мала, подморница 901 од 1955) тражи од РМ Хрватске да им дају подморницу 01 „Велебит“ (бивша 914 „Соча“), која чами у Лори, а ови је не дају.

А судбина Подморнице 915 „Купа“ је тужна: пуну деценију је одлаган завршетак ремонта па је 2008. изрезана у старо гвожђе.

***

У цик зоре 11. јуна испловљавамо са трајектног пристаништа Каменари трајектом „Грбаљ“, највећим у флоти предузећа „Поморски саобраћај“ на коме је већ шлепер „Саватранса“ из Београда, предузећа специјализованог за превоз тешких и вангабаритних терета. Тамо преко пута Кумбора на молу војне локације Пристан посада 100-тонске пловне дизалице Морнарице ЦГ ознаке ЛДИ-18 већ припрема сајле и остале везне елементе за укрцај подморнице коју су на тој локацији десетак година шибали слани ветрови и таласи, додуше нешто мање него 916 која је директно на удару мора, а ова наша „Тиса“ је била бар мало заклоњена.

Сложен утовар подморнице тешке 90 тона

Само укрцавање је сложена и опасна техничко-поморска операција, коју посада дизалице на челу са Мирославом Крсмановићем, дизаличарем Владом Јововићем и главним механичарем Драганом Станишићем, обавља школски као у најбоља времена те дизаличне грдосије, изграђене у бродоградилишту „Тито“ у Београду давне 1980. године.

Нужна подешавања терета, протокол униформисаних представника обе државе и у салону дизалице чаша домаће лозе за срећан пут, и ми смо на Каменарима око 11 сати, где царинска служба обавља своје формалности и крећемо.

Шлепер са продуженом платформом је 25,5 метара дугачак и са подморницом тежак преко 90 тона, полицијска пратња испред, агенцијска (безбедносна) иза. Задњи воз за превоз хватамо јер од 15. јуна ступа на снагу забрана транспорта такве врсте терета у ЦГ, због почетка туристичке сезоне.

Липци – Вулуси – Никшић – Подгорица и прва пауза код пријатеља Мишка Вујошевића (ресторан „Танy“) у подножју небески високих стубова моста на аутопуту у градњи. Анализирамо пређени пут и констатујемо задовољство динамиком и сигурношћу.

Следи нам Морача, тунели и успон на Црквине где је километар надморске висине. Рајко Војводић возач МАН-ове машине од 640 коња нас уверава да неће бити никаквих проблема. Крећемо с Мишковим благословом и без проблема Рајко паркира грдосију у 19.30 испред мотела „Крстац“ код Мојковца. Хладно црно никшићко и каштрадина с планинским кромпиром опорављају и душу и тело. Гости мотела нас загледају, запиткују, сликају терет, неки би да нас часте, одговарам – хвала други пут – што изазива очиту збуњеност, какав други пут!

После доброг сна, а напоран је дан иза нас био, крећемо у шест сати и лако до границе, где нас гледају возачи нагомиланих шлепера – какав је то товар који иде мимо реда. Формалности се брзо и уљудно обављају, ЦГ полиција нас предаје Агенцији „Траг“ из Београда која нам је дошла у сусрет с три возила под јаком ротацијом, а четврто је техничко возило компаније „Саватранс“. Сипамо гориво у Пријепољу, „само“ 450 литара, кратка пауза и правимо план следећег одмора. Нема више оних тахограф дискова, сад је картица закон о дозвољеном времену вожње и одмарања. Рајко цени да је то на Златибору, тако и би, и седосмо у ресторан код „Браће Секулића“ – комфоран паркинг, лепиње с кајмаком ко душа, кафа изврсна.

Питам лица из пратње о њиховом утиску, никад видели или мислили да ће нешто овако обезбеђивати, врло су задовољни, а и схватили су задатак савршено озбиљно. Да научим и нешто од њих напуштам Рајка као сувозач и прелазим у кола сигурности, гледам како то професионално „до коске“ раде, па ми мило. Директор агенције Зоран Анђелковић је у првим колима, иза њега у другим Александар Здравковић, а на зачељу у трећим директор Сектора за мобилно обезбеђење Бобан Џунић.

Браво момци, волео бих да вас видим идуће године у мају на обезбеђењу превоза гостију на нашем подморничком конгресу када очекујемо светску подморничку елиту у Београду.

Невероватна успомена: Подморница испред куће у Шпанских бораца

Ужице, Чачак, па дај гас Мишко новим комадом аутопута за каквим вапи Србија, безбедно и сигурно Ибарском захваљујући ротацијама и прецизном вођењу, те повременим застојима са стране да би се пропустиле нагомилане колоне возила. На петљи Орловача окрећемо пут Остружнице и Добановаца, таква је рута, па на аутопут поред аеродрома ка граду.

Показују ми момци из обезбеђења трасу кретања кроз Београд, одобрену у Путевима Србије и МУП-у, изненађен сам и обрадован што ћемо из улице М. Миланковића скренути код хотела „Holiday Inn“ лево у улицу Шпанских бораца, па преко петље „А“ ка Палати Србија и даље ка Ушћу.

Питам за петоминутни застој у Шпанских бораца, слажу се јер је већ успостављена одлична копча професионализма. Телефонирам сину да сачека конвој и из погодног угла сними подморницу а у позадини зграду у којој живим. Речено учињено и сад имам невероватну фотографију.

Задатак је извршен до краја у наредних десетак минута када је возач Рајко велемајсторски рикверцом увезао подморницу у комплекс Речне флотиле Ушће.

Уместо резимеа изражавам задовољство својих колега подморничара и своје лично што смо успели да једно ремек дело ратне технологије у чијем стварању је и Србија имала великог удела, довеземо у Београд и предамо га грађанима са циљем да буде едукативно-историјско-технолошка лекција, дело које је настало пре 30 година у технолошкој школи југословенске привреде.

У част и на понос свих грађана Србије.

* Морнарички пуковник, подморничар

Извор: izmedjusnaijave.rs

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: