Протопрезвитер-ставрофор мр Слободан Јокић: Свети Василије је звезда водиља у нашем хришћанском животу
1 min read
Протопрезвитер-ставрофор мр Слободан Јокић
Након свечаног отварања шестог Фестивала хришћанске културе, благословом предстојатеља Цркве Божје у Епархији тимочкој – Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона, протопрезвитер-ставрофор мр Слободан Јокић, архијерејски намесник никшићки произнео је надахнуту световасилијевску беседу.
На самом почетку свог слова прота Слободан заблагодарио је Господу који је све сабране удостојио световасилијевског сабрања у Зајечару, те благодарност упутио и Његовом Преосвештенству Епископу тимочком г. Илариону: Драги владико упућујемо вам захвалност што сте нас позвали да из Никшића, из града Светог Василија и из храма Светог Василија, дођемо овде да поделимо ову радост са вама и са првим човеком овога града. Захваљујемо и Банету Илићу који је идејни творац нашег гостовања и чија је идеја изашла на Ваше одобравање, истакао је отац Слободан у уводном делу свог излагања.
Свети Василије већ три ипо столећа сведочи да Бог ходи овом планетом, зато можемо рећи да је острошки светитељ после Светог Саве највеће достигнуће српскога народа, нагласио је архијерејски намесник никшићки, и додао: безгранична љубав према Христу и према сваком Божјем створењу на овој планети, учинила је Светог Василија тако великим и значајним.
Говорећи о љубави Светог Василија и чудима која он благодаћу Божјом твори, прота Слободан је подсетио да острошки светитељ љубављу својом милије све оне који му са вером и љубављу приступају.
Светитељи су богоносци и христоносци, за њих непријатељи не постоје, постоје само пријатељи. Не признају никакве границе, сем границе између добра и зла, истине и лажи, код њих је све саборно, поучио је никшићки прота Слободан.
Свети Филарет (Дроздов), пак, учио нас је: «Гнушайтесь убо врагами Божиими, поражайте врагов отечества, любите враги ваша – Гнушајте се, тј. одвраћајте се и од самог друштва врагова ( непријатеља) Божијих, поражавајте врагове, непријатеље отачаства, љубите (јеванђељски) врагове (личне непријатеље ваше, не узвраћсјћи им злом за зло) »! Само духовно неосетљиви и неопитни људи или лицемјери могу да тврде да хришћани као “Корпус” Христов немају непријатеље. Наши главни непријатељи у невидљивој борби су духови злобе у поднебесју а људи који им се покоравају, тачније њихово богоборно дјеловање, њихово грјеховање, постају нам то у мјери у којој такви као послушна демонска оруђа наступају удружени у борби против Цркве Христове и њених установа, као и установа задојених њеним човјекољубивим духом , какво је за православне народе задуго било њихово православно отачаство, земља боговјерних отаца наших, оних најсветијих првобораца Христових и оних посљедњих редова који су се у одбрани светиња народних макар и сасвим скромно трудили. Ако постоје границе између Христовог добра и антихристовског зла, постоје и они који Христовом добру служе и они који злу нечастивог служе, они који су пријатељи Божији и наши и они који су непријатељи Божији и наши. Они који хоће да у Црној Гори руше закониту Цркву Христову а без којих некима од вас, по вашем јавном признању ни молитве ни државе нема, не могу нам, поштовани свештениче, никако бити пријатељи, јер су непријатељи Божији.
Шта све нечастиви није изнашао да би погубио род људски! Чак и молитву, мајку свих врлина, дух злобе умије да претвори у гријех. Свети цар Давид каже у 108,7 Псалму: “Молитва његова да му буде на гријех!” Објашњавајући ове ријечи, Св.Атанасије Великий пише: «Такви су јазичници, који се моле идолима или твари, али такви су и они који приносе молитву Богу не кроз Исуса Христа, и јеретици…».
И Св. Василије Острошки гнушао се, да употребимо ријеч Св. Филарета, таквих на гријех приношених молитава и у Тврдошу, када је братство подлијегло унијатском духу калуђера латинаша, али, богоми, и у самом Цетињском манастиру, када је главом митрополит Мардарије био склопио Унију са Римом. Послије дугих, али безуспјешних убјеђивања да се својих грјешних молитава за папу римског и његове јеретике поунијаћени клир наш у Требињу и Цетињу махне, по ријечи Христовој да нам “онај ко не послуша Цркву правовјерну, буде као незнабожац и цариник”, у своме гнушању од непријатеља Божијих Свети Василије их је напустио и прешао у околину окупираног од Турака и у том смислу христомрзног Оногошта, гдје му је, упркос турској окупацији, било слободније дјеловати у одбрани светосавске вјере и народне душе него међу нашим латинашима.
Љубио је острошки Светац непријатеље који су га лично клеветали и злостављали и све им бескрајно опраштао, али кафда би ударили на Цркву и Божији закон, без јавног покајања гријехе им није разрјешавао. Народну борбу против непријатеља отачаства помагао је колико је могао, цијелог живота.