Промовисана збирка кратких прича „Опрост за кнегињу“ Снежане Дакић Томановић
1 min readУ организацији Народне библиотеке Будве у четвртак, 14.децембра промовисана је збирка кратких прича “Опрост за кнегињу” Снежане Дакић Томановић. О књизи су говориле: проф. др Софија Калезић, предсједница Организације жена Црне Горе – новинарка Бранка Чворовић, као и ауторка, док је одломке из дјела читала модераторка вечери Станка Станојевић.
Једна од ауторки која се опробала у моделу свакодневних дневничких биљешки, некој врсти онлине дневника, тзв.блогспота јесте Снежана Дакић Томановић.
„У свом књижевном првијенцу, збирци прича Опрост за кнегињу, аутрока преиспитује властити и туђе интимне свјетове, породичне успомене и сјећања. Ни један детаљ, ма колико дјеловао споредан, није наведен случајно већ у завршном сегменту приче функционално доведен у везу са темом коју обрађује. По Снежани, искуство не представља збир наших разочарања већ прераста у вриједност која ма колико трауматична и болна била увијек може нечему да нас научи и од нас да направи боље људе.
Једну од најљепших прича у овој књизи она је посветила својој баки по мајци, Босиљки Чађеновић, у чијем литерарном портрету је представила типичну црногорску патријархалну жену која је читав живот провела у сјенци мужа и породице.
У складу са тако изграђеним ликом црногорске одиве , каква готово да више и не постоји, каква је у највећој мјери сачувана у литератури и у успоменама, јесте и наслов приче по којој и цијела збирка носи назив а то је „Опрост за кнегињу“.
И у осталим причама она описује наше жене старинског кова које су усљед неписаног патријархалног закона морале бити као мермерне каријатиде без гласа о себи и о својим емоцијама будући да у етици жена балканског поднебља, као што сви углавном знамо, није се толико форсирало гласно изговарање и експонирање осјећаја нарочито оних који су се односили на мужа“- истакла је у свом осврту на књигу прича проф.др Софија Калезић.
Први дио књиге „Опрост за кнегињу“ тематски је посвећен блиским људима, док други прозни сегмент назива Рефлексије садржи и критички одраз на површност свијета који нас окружује.
„Језик којим су писане Снежанине приче – наводи професорица Калезић – одражава начин дневног комуницирања из ког произилази стил који је јасан и непосредан, често журналистички оријентисан“. Приче Снежане Дакић Томановић се повремено доимају као скице које треба разрадити и проширити, психолошки продубити да би одређени феномен којим се она бави био представљен на један комплетан начин – оцјењује проф. др Софија Калезић истакавши да су ове приче писане чистом душом и отвореним срцем, што је за почетну збирку ипак више него довољно.
За предсједницу Организације жена Црне Горе, новинарку Бранку Чворовић, од прве до последње приче између корица ове књиге, све су попут коцкица „без реда, редоследа, времена, простора, измијешаних емоција и сјећања као фигуре на једној великој шаховској табли живота гдје се у сваком тренутку губи и добија нова шанса, нова фигура, мијењају се боје, прескачу препреке, реализују снови, кују планови и живи живот“.
У надахнутом интерпретирању доживљаја Снежаниних прича, Бранка Чворовић сматра да је свака прича посебно блиска женама и да се у њима могу поистовијетити са мишљењима, записима, доживљајима, поимањима… стапајући се у море судбина жена које су вољеле. „Нису ово љубавне приче; нема љубави нигдје, бар не ријечи љубав која је изговорена. Љубави су ријетке, али све оно што је написано одсликава управо љубав: и сестрино подметање капута да јој стријељани брат не падне на хладну земљу, и особеност горде плавооке кнегиње према унуци коју је звала Нећка као нећкање, и говор ћутања оних који се разумију, и мирис бијеле кафе коју само мајка зна спремити, и снови који уљепшавају садашњост, и капи живота црвенокосе, и међа међу тврдоглавом браћом са жалом онога који претекне што није пружио руку, а требао је; па прича о Наташи, Цвијети, Нади, Лили, Коси, Рамизи; о жени која се сасвим случајно удала и сасвим намјерно развела, другој која је била неспремна да оде и невољна да остане, трећој која је од трена када је добила живот на дар почела да гледа оно што нема , а не колико има, о жени која је умјела да троши тренутке, о оној која је схватила да су неправилности посебности њеног изгледа, о жени која је једне Богојављенске ноћи пожељела ћерке свима, ћерке које су овом свијету силно потребне да буду њежнији и снажнији и бољи; о жени која је спојила ријеке … све су ово приче о нама који потрошимо живот прије него стекнемо старост, о нама који се бојимо да останемо сами и о горчини родитеља када одлазе, и муци дјеце кад је подједнако тешко и отићи и остати; о нашој заблуди да можемо задржати дјевојчице да што касније постану кокете, прича о нама које се питамо која то сила натјера човјека да изгуби конце над властитим животом, да помијеша прошлост и садашњост и ко може да каже ко је данас нормалан и да ли је срећа уопште нормална . Зато, подијелите радост тако што ћете одмахнути злобним коментарима са пијаце, „са копна“, тако што ћете искрено вољети да вам домови не би постали заједничке куће за тијела, што ћете ако будете у ситуацији бирати неизвјесност јер она рађа очекивања, а не неискреност која носи горчину. Све ове искрице су дио коцкица које је Снежана Дакић Томановић успјешно посложила и дала нам их да огријемо срца, да разгалимо душу, да пробудимо сјећања и будемо своји као што су ликови у ових 36 прича“- истакла је новинарка Бранка Чворовић у свом осврту на дјело.
Ауторка збирке прича „Опрост за кнегињу“, Снежана Дакић Томановић сматра да иако се књижевност не може дијелити на мушку и женску, овдје је у питању тзв. женско писмо; сви ликови, изузев у причи „Међа“ су жене – породичне, старе, младе, жене у важним одлукама, оне које су мајке и које се нису оствариле у том смислу, жене које имају заједничку сличност а то је да носе печат нашег менталитета.
„Временски простор је и у прошлости и у садашњости, и колико год смо модерни и приближавамо се неким савременим схватањима, још увијек смо пуни онога што носимо из прошлости“ – појашњава ауторка. Приче су, како је истакла, настале за девет мјесеци, баш колико се и дијете носи испод срца, па је ова књига за њу „треће чедо“.
Као професорица књижевности и језика, Снежана оцјењује да се генерације као и однос према раду на часу и према књижевности веома разликује некад и данас, да млади људи генерално веома мало читају и то у краћој форми са интернета да би одрадили задатке, а не да би стекли искуство и оплеменили себе, те да нема одговор и повратну информацију на свој рад и давање који би носили сатисфакцију, тако да је евидентна једна низбрдна путања. Ипак, има и пуно младих људи који читају али и који стварају, пишу што свакако охрабрује.
Иако као професорица годинама тумачи дјела и приповиједања, Снежана сматра да се у улози приповједача љепше и боље изражава него усмено, саопштили су из ЈУ Народна библиотека Будве.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: