• Култура

Промовисана књига „Мушко-женске пузле (Књига о њој)“

1 min read

5 година ‎ ИН4С

"Јер дефинитивно, од ријалити шоуа који се свакодневно дешава, а ми живимо један ријалити посљедњих 30 година, нон-стоп смо у некаквом ембаргу, па смо у којекаквим кризама, даћемо вам ово, даћемо вам.. али сјутра, а тога сјутра не фали ево 30 година прође нам живот и замислите да немам још мало маште која ми је остала, да не пишем и не стварам..."

Промоција књиге Будва

У Народној библиотеци Будве, у четвртак је промовисана књига музичара, басисте групе Перпер и аутора великог броја хитова, пјесника и писца Момчила Зековића Зека „Мушко-женске пузле (Књига о њој)“.

Четврта Зековићева књига, поетски роман склопљен од искрености у перцепцији односа је својеврсни астроводич кроз галаксије емоција и наизглед недокучивих сретања као двије асимптоте, често поменуте у дјелу. Многи су познали бројне квалитете дјела – језичко и стилско богатство, звучну, музичку димензију, урбани израз и сл. У основи поезије јесте емоција, која је природно искрена.

А што је одлучило да ове пузле емоција и спознања у овој форми понуди читаоцу и колико рачуна са рецепцијом дјела, аутор Момчило Зековић каже: „У овом случају сам писао и причао истовремено сам са собом (сви знамо да је препоручљво отићи код психијатра и попричати о неком проблему). Пожелио сам да заузмем улогу тог доктора са којим ћу причати на начин да ћу писати своје опсервације на тему….Преживио сам доста глупости, доста лијепих тренутака, али сам их све сажео у Пузлама. Перципирање стварности сваког од нас, будући да живимо у Црној Гори гдје смо увијек паметнији за некога другога, за себе обично не умијемо да дамо праве рецепте, обично се своди да ћакуламо о ружним стварима, а не о лијепим јер не можемо да поднесемо кад је некоме добро, нажалост. То перципирање сам покушао да оголим, па чак и неколико коментара који су можда били ружни за читање управо су се односили на ту моју спремност да из једне лирике и доброг језичког изражаја пређем у вулгарност која је управо требало да опише онај моменат људскости који тражи да се оголи.“

Пишући о себи, пишемо и о другом. Књижевност не даје одговоре јединствене за све, али поставља питања битности и битног на која одговарамо индивидуалним потрагама.

„Од не знам ког доба прије нове ере, па све до овог двадесетпрвог нове, све се мијењало, али мозак, језик, глупост типичног мушког представника, стајао је у истом мјесту свих претходних вјекова.“

Је ли ово својеврсно признање књижевна фикција или ипак факција аутор „Мушко-женских пузли: Књиге о њој каже“: „Џорџ Мартин је рекао да „Читалац живи хиљаду живота прије него што умре… Човек који не чита живи само један.“

Константа равнотеже у формули успјеха мушко-женских односа је „у брзом времену у којем живимо које је у ствари постало виртуелна стварност путем друштвених мреже и интернета, све мање доживљавамо рефлексију стварности на прави начин… Живимо животе који су бар у половини случајева једна велика превара, почев од заказане свадбе, вликог породичног ручка за 567 људи и распада брака послије девет мјесеци кад ово двоје немају једно другом ништа да кажу… Када се ради о очекивањима, потребно је заиста да поразговарамо сами са собом, што су очекивања захтијевала од нас и што смо њима пружили онима који су од нас чекали неки добар моменат… Дошао са у фазу да не очекујем више ништа; очекујем да 48 сати унапријед могу да испланирам и очекујем да и ја и друга страна то може да испуни, неко обећање. Све у међувремену проводим у неком стању пливања метар, два, три изнад земље у зависности од тога колико је инспирација добра у том тренутку.“

На питање које је најтеже суочавање умјетника/ствараоца, Зековић одговара: „Немам грђе суочавање са собом него што сам и како сам описао у књизи…Много тога је била фикција, али нажалост превише онога што ме је јело је и реално. Морам признати да и кад пишем пјесме, ту патетику коју сам писао скоро 30 година, у коју више не вјерујем, али од тога живим и драго ми је кад видим да људи пјевају те пјесме, морам признати да ме то више нимало не додирује. Кад бих могао да пишем на неки други начин, волио бих и да стварам пјесме на други начин..

Основно питање је колико смо сви ми заједно поштени у било којој вези, говорећи о мушко-женским односима, што не значи да неко ко се осјећа другачије не може ову књигу посматрати и на тај начин. Дакле, реалност најбоље стварам кад је реална слика у питању, јер сам те моменте можда проживио из свог или из живота неких својих блиских пријатеља, па сам могао да слажем причу која може да буде универзална и мислим да је универзалност предност ове књиге у односу на све друго што сам радио“.

Све ово би се могло сажети у синтагму, коју је аутор назвао „конфликт првог лица мијењаног по падежима“.

„Јесте, ми смо Црногорци и људи који живе на овом поднебљу, дефинитивно много себични. Нама не треба свих седам падежа, ми само мијењамо наше ја кроз све падеже јер ми смо увијек ти који једемо себе а и друге око себе. Имао сам идеју да се књига зове Инструментализација, управо инструментализација самог са собом. Мада, сви покушавамо помоћу свјетала да изађемо из некаквог оквира. Ви знате колико значи у малом граду објавити овакву књигу и онда ја сам путем трача одједанпут послије седам дана схватио да је сво Цетиње књигу купило… Морам признати, мораћу да размислим због породичног буџета да ли да напишем још једну ригиднију књигу од ове јер бих можда поправио буџет. Јер дефинитивно, од ријалити шоуа који се свакодневно дешава, а ми живимо један ријалити посљедњих 30 година, нон-стоп смо у некаквом ембаргу, па смо у којекаквим кризама, даћемо вам ово, даћемо вам.. али сјутра, а тога сјутра не фали ево 30 година прође нам живот и замислите да немам још мало маште која ми је остала, да не пишем и не стварам…“

„Што би изабрао кад не би имао што да изгубиш?“ – пише на једној отвореној карти дјелу. Је ли слобода нужно у избору, или је флоскула слобода избора? „Мислим да сваком човјеку послије два дана те некакве имагинарне слободе уз жељу да побјегнемо из кавеза наше слободе, не могу је другачије назвати без кавезом у који живимо, свако на свој начин… онда се опет код нас деси неки нови моменат, да се пењемо на неко ново мјесто у кавезу, мислећи да ће тамо бити нешто боље и тако вртимо у круг. Онога тренутка кад схватим да о томе не треба да мислим, почињем да живим на начин да више не бирам јер ако сам ушао у размишљање да ли сам изабрао на квалитетан начин и да ли ћу тим избором изгубити слободу у било којем смислу ријечи улазим у проблем и мој затвор је грђи од онога рецимо из Андрићеве Авлије.

Трудим се да иза своје ограде помилујем комшијину мачку, нахраним пса, осврнем се на временске прилике и у складу са тим покушавам да бирам себи некакве тренутке у данима које дишем… Сви имамо велике филозофије и јако смо паметни, а углавном остајемо учаурени управо у том некаквом виртуелном свијету. Сви смо навучени на ту причу да желимо да видимо бројне прегледе и лајкове…“, а уствари увијек дође тренутак кад се суочавамо са обичним, свакодневним стварима.

„Нон-стоп сам на магистрали између дилеме и рјешења. Знате да рјешење коначно не постоји… Мислим да треба да будемо на путу да се вратимо себи и да буквално сами постављамо сопствене циљеве…Све ово друго што нам раде нема смисла и чини ми се да сам коначно дошао до схватања да не желим да будем дио тога. Желим у неким својим свјетовима и не желим да изгубим оно што сам изабрао , а не желим ни да бирам нешто што ћу да изгубим“ – завршио је одговор аутор Мушко-женских пузли Момчило Зековић.

Мултимедијално вече употпунио је између осталог и кратак филм умјетника Милутина Обрадовића инспирисан књигом „Мушко-женске пуле: Књига о њој“.

Прочитајте још:

Богу: Знам да си скривен у морима сјања, небо и земља не могу те чути, а у нама је твој глас од постања

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: