Промовисан роман „Остаци света“ Игора Маројевића

У организацији Народне библиотеке Будве у четвртак је промовисан роман Остаци света Игора Маројевића. Роман је овјенчан наградама: „Меша Селимовић“, Наградом града Београда „Деспот Стефан Лазаревић“, затим„Троношки родослов“ и  наградом Солариса за роман године.

У свом приказу романа Станка Станојевић је навела његове књижевно-теоријске и језичке особености и новости.“ Остаци света, комплексан роман врсног писца Игора Маројевића, чини се књижевно најзрелији до сада. Радња романа се одвија на неколико наративних нивоа повезаних централном темом јасеновачког логора. Нарација се усложњава, и за свијет романескног дјела објективизује, измјеном тачака гледишта [њих 10 кроз четири цјелине] приповиједањем у првом лицу увијек другог лика.(…) Реално вријеме романа је крај 1998, почетак НАТО бомбардовања и његов завршетак, док приповиједање обухвата и период Шпанског грађанског рата, Другог свјетског рата, Јасеновац, рат у Босни… Мјеста догађања су бројна, па ово дјело обилује топонимима: Јасеновац, Сребреница, Мадрид, Марбеља и многи градови у Шпанији, Београд, Бар, Брезовик, Котор… Зло и злочин су тема ове приче, а оно о чему ћемо у роману читати кроз исповијести јунака су његове манифестације, рефлексије, модификације, мимикрије… умјетничким дојмом и језиком представљени и зачарани. Одсуство пренаглашавања у поступку, посебно идеологија, јер би све то баш као они стилови којима су текстови о политици писани 90-их (а и данас умногоме) угрожавали „опстанак елементарне естетике“, ово књижевно дјело јесте умјетност [једном књижевном дјелу је априори иманентна естетика да би оно било књижевност и умјетност.] Иако су потка приче документарна и историјска грађа, фактографија, наратор се у уводу ограђује ријечима о одступањима од историјских података, те да су она „плод тренутака нестандардних опажаја казивача овог романа“. У поступку се издваја објективизација догађаја тако што је сваки описани догађај сагледан из бар два угла: о Шпанском грађанском рату приповиједа Нада која је извјештавала за, испоставиће се непостојећи, дневни лист у Хрватској, али о овом рату говори и Шпанац Рамон; затим о Јасеновцу имамо Надину, Вилимову причу, али и виђење логора кроз доглед њеног сина Бошка Чипеља, психијатра; о Сребреници приповиједа Вајо, пензионисани професор историје, али и Мојаш Кажић, починитељ зулума које, слично као и Вилим Петрач, не доживљава као зло. Напротив!

Како је саопштено из ЈУ Народна библиотека Будве, аутор романа Игор Маројевић је истакао да је ово трансидеолошки роман, те да је у поступку нов јер уводи форму уланчаног сказа: „Ово је трансидеолошки роман, свако зло које се дешава у роману је описано са две стране, што не значи да, пошто се роман латио неких тема које српска књижевност обично избегава и не само српска. Ово је роман о злу током 20. века и не значи да сматрам да су сва та зла једнака, нити инсистирам баш ни на разликама али због нечега је рецимо Јасеновцу посвећено у роману 130 страна, а Сребреници рецимо 25 или Шпанском грађанском рату 35 што опет није неко мерење, али желео сам да кажем да је роман испричан трансидеолошки и да су сви добили шансу да причају чак и зликовци, а ја мислим да зло се не може сазнати ако се чује само позиција жртве , јер макар оно што је остало од душе зликовца колико год је он био психопата може да служи да осветли део дејства. Роман је нов по томе што доноси нову форму уланчаног сказа у смислу да кад један приповедач заврши са својим делом приче  њу преузима други и тако је било могуће на релативно малом простору, ово није кратак роман има 396 страна, али да сам на конвенционалан начин из трећег лица причао све ово , онда би роман имао 700-800 страница.“

Више него Јасеновац и сва остала мјеста страдања, тема овог романа је опште страдање током протеклог вијека. Зашто сте одлучили да ипак највећи дио романа се тиче Јасеновца, да ли сте дошли до неке актуелне грађе, будући да ова тема није баш „одомаћена“ у књижевности?

„Када је почео вишестраначки политички живот онда заиста многе теме које су биле прећуткиване или миноризоване јавно продрле су у авни говор . …Од свега што је допрло у јавни дискурс, када сам имао 22 године био сам највише запањен  том креативношћу злочина у Јасеновцу и то ме је фасцинирало толико да сам ја, док сам спремао испите из књижевности, са факултета сам узимао књиге о НДХ и о Јасеновцу не знајући не само да ћу писати о томе, него нисам знао ни да ћу се бавити књижевношћу . Отишао сам у Шпанију 2001. И нешто слично ми се десило, сазнајни шок у вези са Шпанским грађанским ратом . Некако да није било тога ја не бих нашао те своје свеске са почетка деведесетих и некако ја сам тад знао да ћу писати роман  о томе, о те две теме. Највише ме је заинтригирао  женски логор зато што је најмање  сразмерно било података о женском логору у Јасеновцу . Зашто? Па у патријархалном друштву без обзира на то што је та велика Југославија прокламовала равноправност полова, и даље је остао табу женама да причају о напаствовању у патријархалном друштву, малтене то је срамота жене малтене колико и починитеља. Ишао сам у Јасеновац и са том свешћу да лоцирам где је то било набављао сам доста грађе , причао сам са неким условно речено очевицима или посредницима…Проучавао сам учешће југословенских добровољаца у Шпанском грађанском рату . Као што се није знало о Јасеновцу много, није се знало ни о Шпанском грађанском рату поготово, који је много битнији него што се то мислило. Зашто се то није много мислило? Па зато што је левица изгубила у Шпанском грађанском рату , некако су се другови оградили од тога да су маргинализовали овај рат, што им није сметало да зову шпанске борце да оснивају одреде… Чак културна политика је била усмерена ка тома да се преводе са шпанског језика латиноамерички а не шпански романи више због тог франкизма… Уопште се није знало да је много више странаца ило на страни деснице, да је било 90 хиљада Мароканаца на страни Франка, да бригада Абрахам Линкол, левичарка, је имала четири хиљаде бораца , било их је свега неколико хиљада. И сад, мени је било веродостојно да, пошто сам проучавао како су наши људи ишли тамо, којим путевима, како су слати тамо с обзиром на то да је комунистичка партија тад била илегална и да је Краљевина Југославија била неутрална али је симпатисала десницу , значи како су се из Загреба и београда ти будући наши борци  упућивали у Шпански грађански рат, са чиме сусе сусретали, а било ми је веродостојно да када се та жена (Нада Марковић главна казивачица) вратила из рата који су левичари изгубили, да пошто је наставила илегална комунистичка дејства, било ми је логично да допадне у Јасеновац…. Грађа која није довољно позната, она има неку харизму, и осим што је потентна, јер близина смрти је одувек грејач уметничких дела.

Извјестан дио романа посветили сте експресионизму. Зашто сте одабрали да о њему говори један изопачењак Вилим који наводи да су „експресионизам и Јасеновац чиста естетика ружног“

„Кад се гледају те бараке високе, оне се уклапају, наравно није то свесно рађено тако, нити су много они размишљали о експресионизму. Али с једне стране то су те зграде накошене, високе баш у експресионистичком неком духу а експресионизам је заиста близак естетизму ружног, а с друге стране заиста су национал-социјалисти у Немачкој за све модернисте, песнике, сликаре,  да би тиме казнили, правили су изложбе дегенерисане уметности да би се тиме наметнуло друштвено тумачење експресионизма и модернизма као нечега што нема везе са новом реалношћу која мора бити пропагаторска у „фолкиш“ духу како је било пожељно да се пише и да се слика онако грандиозно, херојски …мени је то било веродостојно да неко ко се бавио експресионизмом , макар он био усташа, да га казне слањем у Јасеновац  да почне да пише реалистичкије.„ Један дио романа писан је на коријенском хрватском.

Неким читаоцима ће засигурно бити тешко читати поједине дјелове романа у којима су описане мучне и тешке, грозоморне сцене. Како сте Ви савладавали писање истих?

„Искористио сам вријеме Короне и ушао у тај неки пакао. Корона је близина смрти и некако ми је можда лакше било да сам се бавио тиме баш у доба пандемије… Ја сам баш дуго одлагао потребу да пишем о томе и рекао сам себи сад је то то, изгубићеш публику: ови ће рећи да је роман великосрпски зато што није Сребреница осуђена или сл. и с друге стране да ће ме патриоте схватити као антисрбина зато што у истим су корицама и Јасеновац и Сребреница. Ставио сам све на коцку, и испало је непредвиђено добро“.

Некако у исто вријеме појавили су се филм о Јасеновцу и Ваш роман. Писали сте много комплексније, темељније, систематичније….Каква је Ваша естетска оцјена филма?

„Дара из Јасеновца је први играни филм о Јасеновцу и имам помешана осећања: прво, ако је тематски новум то је такоЂе квалитативни новум, значи неко се одважио. То је добра основа за неки филм који ће бити урађен мало другачије. Проблем филма по мени јесте у томе што је први филм. Зато што много ствари жели да каже јер филмска уметност то није радила и ту, тачно се бркају Стара Градишка , Градина, логор 3, јер није било услова за нијансиранији приступ. Мислим да је камера јако добра, имам доста велику замерку што је најјача сцена, она са столицама, мислим да је она морала бити на крају, просто после убедљиве једне сцене која се многима није допала, некако шта год да се после тога деси у филму, пада. Уопште не мислим да је филм преидеолошки : постоји на почетку филма Хрватица која спашава дете из оне поворке, чак је  то што се дешавало у Јасеновцу јако бенигно приказано, е сад то је та дечија перспектива, то је и залог поетичког поступка …Не знам баш да ли је Јанкетић бриљирао у улози Макса Лубурића, јер Макс је био звечарка, мало недостаје ту неке патологије више Значи, позитивни су ми углавном утисци, имам примедбе, али мислим да је идеолошка хајка претерана и да није сасвим основана“, казао је он, саопштили су из ЈУ Народна библиотека Будве.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: