Промоција књиге духовне поезије теолога Радмиле Грујић „Логосна поетика“ на Жабљаку
1 min read
Биографија Радмиле Грујић
Л О Г О С Н А П О Е Т И К А
Основна и најдубља истина је да Бог Отац ствара постојећи свет и поредак у њему Сином Својим Јединородним, ЛОГОСОМ, Њиме, кроз Њега али и због Њега, да би се уселио у свет ради човека и љубави према човеку. И све што је видљиво и невидљиво носи логосност у себи и собом. Зато је и почетак Јовановог Јеванђеља у знаку ове Истине: „У почетку беше Логос и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог… Све кроз Њега постаде, и без Њега ништа не постаде што је постало“ (Јн. 1, 1–3). Отуда, човек као боголико биће, не само да је икона Бога живога него је уз то словесан, уман и подобан Логосу – Христу. Кроз ту меру словесности дат му је дар расуђивања и комуникације која је молитвено окренута, првенствено, Богу, а друга мера је окренута према човеку – ближњем своме.
Тако је настала и поезија као најсавршенији облик речи. Бог, као савршени Поета, отворио се и открио човеку кроз Своју реч, било усмену или писмену – кроз Свето Писмо и Свето Предање. И писати праву и побожну поезију значи понашати се најсличније Богу. Радмила Грујић се одавно тако понаша. Њена лична молитва се претаче у стихове већ од ранијих дана. Она поезијом дише, размишља, креће се, моли се…Њена поезија је права поезија и права уметност. Зато ће Радмила и рећи у једној од својих песама да је лирика „архитектура речи.“ И онај који се у хришћанској Цркви бави правом поезијом, бави се и истинском животном мудрошћу, искреном уметношћу и лепотом. За разлику од самог људског умовања, божански дар и надахнутост доносе најфинију и надубљу мудрост и поезију које иду заједно – руку под руку: у висину, у ширину, даљину и дубину. Имати изоштреније видело очију и срце у које се може сместити сва туга и радост овога света. И све оно што се не види али и осећа. Преко и кроз то шесто или седмо чуло које је недвосмислено искрено и тачно. То је дар привилегованих, али и оних који су снажнији од „остатка света“. И када се томе дода осећај припадности Богу, небеским силама, светима, личностима и догађајима који су библијски испред нас али истовремено и у нашој садашњости, све постаје вавек лековито, сликовито, трајно и увек савремено.
Али да се вратимо директније збирци духовног сазвежђа Радмиле Грујић. Зачуђујуће је шта се све не може срести у овој финој укориченој збирци песама. Са колико духа и побожности, колико лепоте, са колико мудрости се може човек окрепити у овој антологији зборења! А онда је све проткано фином злаћаном жицом познавања реалних чињеница из ризнице наше духовности које се нижу као ниске на тој огрлици. Све време, од давне прошлости до ове садашњости, Радмила умилно призива будућност и опет заједнички, чини нам се, на том духовном гувну као да плете свевременост. Догађаји и људи као да се мешају са анђелима и лагано поигравају раздрагано коло које је овенчано рукама додира једних са другима, а свих заједно до космичких простора. Ово песништво је као ведро небо начичкано звездама које се спушта попут плашта преко ове дивне поетичне речи до срца читалаца.
Ето шта се све не налази у овој збирци. Задивљени читалац посматра побожну лепоту речи која се купа у заносу риме и мери себе пред духовним искуством које је сазрело у тим крепким али разиграним речима. Шта пре истаћи? Осећај те духовне погружености ауторке, познавање лепоте вере и њеног уздарја, па све до књижевно блиставе реалности која се вековним искуством Цркве преплиће са реалношћу наше вере. У наставку те разуђености срећемо још много тога драгоценог. Ту се изражава и исповеда лични однос према Богу, своја недостојност, непролазна радост и туга са сазнањем своје грешности, умор и свежина, мука и нада, вера и храброст. Неизвесност наше победе над искушењима, победе која се огледа и назире на готово свакој страници ове дивне поеме на разне начине. Природа ове збирке тако и отпочиње неким редом и поретком: од Адама и Еве, наших прародитеља, где се има утисак да смо њихови савременици, а не да су нам они далеки преци. А онда велики вапај, жеља за сазнањем Бога онако и онолико колико нам је потребно за спасење. И као једна лепеза настаје читав сплет који највише личи на Житија Светих и дивних животних примера из живота Светитеља, па све до наших српских Светих. И тако редом…
Зашто не истаћи и ово, као спољну али значајну димензију збирке? У једном моменту велики Хамлет је узвикнуо: „Кад не знаш свирати на харфи, како ћеш тек онда свирати по струнама људских душа?“ Писати поезију јесте уистину превлачити гудалом поезије преко наших струна срца. Радмила Грујић кроз ову поезију логосно то изводи на виртуозан начин. Да ли бригом и зебњом за оним што нам је најсветије да премести у наша срца и душе: префињеном речју, језиком израза, богословско-књижевном сторијом, библијским личностима, догађајима, фотографијама и сликама из тих времена, изражених на најверодостојнији начин, литургијским памћењем – анамнезом?Она све то чини на најпримамљивији начин.
Све су то разлози зашто се дубоко огледамо пред овим повезом збирке, насловљене Логосна поетика од стране сестре у Христу, Радмиле Грујић. Нека ми буде дозвољено да поздравим и искажем личну благодарност ауторки ове збирке са молитвеним жељама Логосу и Слову нашем да јој по слову ове њене риме подари свевремену радост у Царству славе Његове!
Протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо
