Промјена
Пише: ђакон Павле Љешковић
„Нешто се променило,
нешто велико, битно, али нам је још невидљиво.
Нешто се дубоко у нама окренуло,
нешто у шта смо били сигурни,
као да гледаш свој филм, а неко мења глумце и радњу,
као да гледаш свој филм, а неко иза гужва платно.
Нешто се променило“
Горибор, Нешто се променило
„Оче ђаконе, у последње вријеме примијећујем да се са људима нешто необично догађа! Као да су у једном моменту и тренутку изгубили радост и топлину! Нико више нема стрпљења да саслуша другог. Истовремено, сви имају потребу да пуно причају, а тако мало душекорисног и смисленог успјевају да кажу. А до прије само пола године није било тако! Као да је неко притиснуо неки прекидач или дугме и у једном дјелићу секунде све промијенио“ – док ми ово говори, у својој десној руци чврсто стеже малену бројаницу.
„Некада сам жалио што за свој подвижнички живот нисам одабрао неки мање удаљен манастир, како бих чешће виђао своју породицу и пријатеље. Међутим, последњих пар пута сам се тако растужио након сусрета са драгим људима, да сам једва чекао да се вратим у манастир и своју монашку келију. Само бих волио да знам шта се то тачно десило. Какав је то догађај или процес могао узроковати тако нешто?“
Неколико тренутака сам се размишљао, а онда, ипак, одлучио да му кажем следеће: „Јеси ли помислио некад да та промјена није везана за твоје пријатеље и познанике? Или бар не само за њих? Можда си се и ти , у међувремену, измијенио? Можда је почео да блиједи онај твој идеализам, који те је одређивао још од младићких дана, од када те познајем, па си сад почео људе да посматраш реалнијим очима.“ Након што сам изговорио ове ријечи, на тренутак сам се сјећањем вратио на наше студентске дане на Богословском факултету у Београду. Тих година сам га често затицао у холу факултета како са другим студентима живо дебатује на разне богословске теме. Разлика је у томе што је он тада био прилично крупан младић који је тренирао неки од борилачких спортова, док сада испред мене стоји високи, сувоњави монах, упалих образа. Оно што је код њега остало скоро па идентично је његов весели, благи поглед, испуњен топлином.
После краћег ћутања, на моја запажања и претпоставке дао ми је следећи одговор: „Не сматрам да је идеализам ако се трудим да људе посматрам као боље и занемарујем њихове мане и слабости. Ништа се ту код мене није промијенило и трудићу се да до краја мог земног живота то тако и остане.“
