Прољеће почиње са 8. мартом

Током великог дијела историје, Анонимни аутор је била жена – Вирџинија Вулф.

Долази још један 8. март – Интернационални дан жена. На улицама гужва, у козметичким радњама ништа мања, све са једним циљем да се обрадује то „створење њежнијег пола“. Одавно се смисао 8. марта изгубио, залутао између Дана заљубљених и Дана мајки (Материце). По која црвена ружа и каранфил тек тако својом црвеном бојом подсјећају на сву проливену женску крв током свих ових вјекова постојања ту на планети Земљи. Знамо сви историјат и настанак Интернационалног дана жена, које су се својим голим рукама и храбрим срцима широм свјетских метропола бориле за достојанствено право ЧОВЈЕКА. Стварале историју, па кад би је створиле, онда се по аутоматизму појави нека патријархална рука и истргне жену са њене историјске позиције. Оне су чекале, вукле, бориле се, протестовале и избориле се! Како само сада из удобних столица куцајући на лап топу све то изгледа као неки добро изрежирани филм о неким хероинама које нијесу носиле плашт Супержене, али су зато имале снагу да све то изнесу до краја.

Данас, многе жене су залутале и покушавају да буду нешто што ни саме не знају или иду претјерано у радикални феминизам, газећи све мушко у себи и около себе или иди у другу крајност клањајући се патријархату до црне земље, док излазе из клиника абортирајући још једну Нежељену.

Чини се да током свих вјекова жене су служиле као огледало у којем ће мушкарац да рефлектује своју увећану мушкост писајући историју њеном крвљу. Од револуције до револуције, од рата до рата она је раме уз раме са неким ЊИМ стварала повијест, али кад се дође до „подјеле улога“, она се враћала у кухињу задовољна количином испегланих кошуља које ће он обући и заблистати на редовним састанцима Партије.

Дошле су 60-те, жене су опет изашле из кухиње и кренуле у своју личну револуцију и мислим да их до данас ништа спријечило није. Једини проблем нас жена, јесу управо друге жене са којима се ми у глави такмичимо и боримо. Док ми хоћемо да будемо нека Она, неке од њих хоће да будемо Ми. На том путу ривалитета и инаћења боримо се у клинчу, док задовољна публика аплаудира.

Глупо је то! Увијек сам за то да смо ми једна другој највећа подршка, бар би тако требало да буде. И док смо једна другој подршка, у себи у исто вријеме треба да измиримо Јунгову аниму и анимус. Јер тек кад успоставимо склад, склад ће у свијету доћи.

Док мислимо о реалним женама, овдје код нас у Црној Гори, жене које заслужују пажњу су наше црногорске мајке са чијим протестима увијек долази и прољеће. Можда некада сачекамо и то црногорско прољеће да свима љепше замирише. Те мајке, те бомбе, како их зове премијер треба увијек да служе као подстрек да у танком женином тијелу чучи дух који може да прекрије планине и покрене роба до господара.

Сумирајући све ово, могуће да се у њима крије нека црногорска Лара Цеткин, нека њежна Роса Луксембург чије трње је знање и храброст.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: