Пројекат у животарењу

Чињеница да је обиљежавање 30. годишњице потписивања Дејтонског мировног споразума почело шест мјесеци раније, у мају, умјесто у новембру и децембру, никога у БиХ није посебно потресла. Разлоге за то прихватање „помјерања“ годишњице треба тражити и у чињеници да су за све поново заслужни – Американци.

Управо у Дејтону, крајем прошлог мјесеца, организован је велики скуп на тему споразума који је прије 30 година зауставио троипогодишњи грађански рат у БиХ који је однио више од 100.000 живота и начинио несагледиву материјалну штету. Ако су Амери одлучили да годишњицу обиљежавају у мају умјесто у новембру, ко смо ми да им се успротивимо, чини се да мисле ових дана политичари из БиХ. Американци су, уосталом, креатори тог споразума, имају право да га се сјећају кад год хоће. Упућени тврде да је Вашингтону изузетно стало да очува тековине Дејтона јер је у питању акт који је на снази чак 30 година и који и даље чува мир на крхком балканском подручју.

„То је најсавршенији мировни споразум у историји америчке администрације“, оцјењује у изјави за Привредник политички аналитичар Џевад Галијашевић, некадашњи припадник Армије БиХ и постратни начелник општине Маглај.

„Дејтон је најсавршенији мировни споразум у историји америчке администрације“, оцјењује Џевад Галијашевић

И заиста, овдје се три деценије не пуца, иако ће многи рећи да рат и даље траје, само политичким средствима. БиХ има сва обиљежја државе, уз озбиљан проблем суверенитета имајући на уму да у њој и даље дјелује особа која се представља као високи представник. Та особа доноси и укида законе, кажњава политичаре и странке и игра улогу шефа протектората.

Присјећајући се краја те 1995. године Галијашевић каже да је више од свега у тим данима било важно то што је мир желио народ – на свим странама. „Од тренутка ступања споразума на снагу ниједан метак није испаљен. Ових дана видимо да је на неким другим подручјима захваћеним ратом немогуће одржати чак и најкраће примирје. Овдје су сви прихватили мир јер је свима било доста рата. И ту прије свега мислим на народ“, истиче Галијашевић.

Немогуће је, додаје, саставити споразум којим би све стране биле задовољне. Такву судбину подијелио је и Дејтон. „Када говоримо о политичарима, Срби су били незадовољни губитком територија, Хрвати неријешеним статусом унутар БиХ, а Бошњаци чињеницом да ипак нису добили цијелу БиХ већ неку врсту ′филџан државе′. Осим тога, бошњачка структура била је незадовољна јер је прекидом рата дошло и до пуцања илегалних канала којима су огромна новчана средства стизала на подручја под њеном контролом“, сматра Галијашевић.

Дугогодишњи новинар из Мостара Зоран Крешић категорички тврди да Дејтон није био праведан за Хрвате у БиХ. „Хрвати из БиХ жртвовали су због Загреба Херцег-Босну како би Хрватска била цјеловита. То је била цијена слободе Републике Хрватске. Заузврат су пак у БиХ добили статус папирнате равноправности. Са жупанијама, паритетом у власти и консензусом у одлучивању који је касније поремећен. Али у суштини, били су суочени с бошњачком већином у Федерацији БиХ која им је суставно настојала умањивати права заједно с међународном заједницом настављајући с реализацијом властите националне агенде – стварања бошњачке државе. У Републици Српској су постали статистичка погрешка“, оцјењује Крешић.

„Хрвати из БиХ жртвовали су због Загреба Херцег-Босну како би Хрватска била цјеловита. То је била цијена слободе Републике Хрватске. Заузврат су пак у БиХ добили статус папирнате равноправности“, каже Зоран Крешић

Професор на Факултету политичких наука у Бањалуци Ђорђе Вуковић подсјећа да је Дејтонски споразум прије 30 година дочекан и интерпретиран од све три стране као рјешење које у потпуности не испуњава ничије предратне и ратне циљеве, али окончава ратне сукобе и ствара претпоставке за сасвим коректан саживот, а онда и заједничку будућност у оквиру државне заједнице утемељене на дејтонским принципима.

„Српска страна је тешко и болно, али ипак брзо прихватила чињеницу да не може самостално одлучивати о сопственој будућности, да заједничку државу са својим народом неће имати, али да може развијати специјалне и паралелне везе са Србијом, да је осуђена на БиХ, али да јој уставни аранжман обезбјеђује значајан степен аутономије, гарантује очување минимума демократске политичке воље, културни идентитет, историјско сјећање, социјалну сигурност“, подсјећа Вуковић.

Три деценије након потписивања Дејтонски споразум или прецизније, његов Анекс 4, данашњи Устав БиХ, формално је непромијењен осим једне одредбе која се тиче Брчког. Прије двадесетак година замало је био до сржи промијењен, али је пакет уставних амандмана у Парламенту БиХ срушен заслугом једног од најистакнутијих ратних бошњачких политичара Хариса Силајџића. Ипак, иако Устав никада није промијењен, у протеклих 30 година основано је сијасет институција на заједничком нивоу које нису дио тог акта. Најспорније су свакако Суд и Тужилаштво БиХ због чијег је дјеловања тренутно на снази највећа криза од завршетка рата. Али, има ту и низ других агенција, дирекција, министарстава и других институција које су настале као плод дјеловања високих представника или прећутним договором домаћих снага. Ипак, данас се у БиХ све више, нарочито из Бањалуке, чује потреба за враћање на „изворни Дејтон“. С друге стране, у Сарајеву оптужују Бањалуку да руши тај споразум. Хрвати се опет некако држе по страни. Истина је, по обичају, негдје на средини.

„Парадкосално је да су данас Срби највећи уставобранитељи у Босни“, каже нам Џевад Галијашевић уз напомену да су баш Срби били можда и најнезадовољнији те 1995. године.

Сматра, пак, да за тренутну ситуацију одговорност носе сви у одређеној мјери.

„Креатори тог споразума су имали на уму чињеницу да је за његово потпуно провођење била потребна наша политичка и свака друга зрелост. У протекле три деценије показало се да те зрелости нема на свим странама. Истовремено, бројни утицаји са стране довели су до тога да данас имамо ситуацију такву какву имамо, а то је прилично урушена дејтонска основа. За то су прије свега заслужни Британци, а онда и Нијемци који су тридесет година чинили све да сруше ово што су, треба бити искрен, Американци креирали. Срби су на вријеме схватили о чему се ради, дигли су глас, успротивили се. Да нису, доживјели би судбину Хрвата који политички нестају“, каже Галијашевић.

Исту тезу заступа и Зоран Крешић. Истиче да се од потписивања Дејтона положај Хрвата углавном погоршавао. „Све креће 2000. године када је међународна заједница одлучила ‘убрзати’ ствари провођењем једнога невиђеног друштвеног експеримента. Народи су били покусни кунићи у њихову лабораторију. Понајприје најмањи – Хрвати. Иако се јавности представљало како су циљеви те међународне заједнице племенити, учинити истодобно функционалнијом и одрживом државу и њезине институције, у ентитетима, понајприје Федерацији БиХ, докидају се елементи федерализма два народа. У 2000. међународни управитељи мијењају изборни закон и стварају темеље да се Хрвате избаци из власти и тамо поставе марионете политичког Сарајева. Три године касније високи представник Волфганг Петрич је наметнуо уставне измјене којима је Хрватима укинуо паритет у влади и своди их на пет министара од укупно 17. Мијења и начин бирања изасланика у горњи, Дом народа Федерације БиХ, као и начин избора владе Федерације БиХ. Бошњачка политика је то схватила као потицај да настави с ‘освајањем’ Федерације БиХ. Хрвати су поновно искључени из власти 2010, а Жељко Комшић је у четири наврата гласовима Бошњака ‘подваљен’ Хрватима. Као што је то био Сејдо Бајрамовић при распаду Југославије“, каже Крешић.

Надовезујући се на наше претходне саговорнике Ђорђе Вуковић каже да је сасвим јасно због чега се Срби данас грчевито држе за Дејтон. „Није то зато што његов садржај сматрају савршеним, некаквом светом књигом, већ зато што своју слободу и своја права сматрају светињама! На њих они мисле када говоре о Дејтону, а не на слова са папира. С друге стране, Бошњаци никада нису прихватили ту чињеницу да нису једини господари БиХ, да у њој постоје ентитети, а не санџаци и беговати, да су Срби конститутивни народ, а не потлачена раја. Да нису једини власници институција, процеса, истине… Зато је за њих Дејтонски споразум ‘лудачка кошуља’, ‘легитимација геноцида’, привремено рјешење, предах. Истовремено се брутално острвљују на суштину Дејтонског споразума и окривљују српске политичаре да га крше“, додаје Вуковић.

Питање за милион долара у цијелој овој причи јесте да ли ће БиХ постојати на дејтонским основама и за 30 година. „Нема сценарија који би могао да буде изненађење“, кратак је Галијашевић.

Зоран Крешић напомиње да све зависи од договора домаћих политичких снага. „У Писму из 1920. године Иво Андрић је БиХ описао као земљу мржње. У највећем се дијелу слажем с том дијагнозом. Једини пут напријед је договор домаћих актера. И он је могућ унаточ том талогу мржње и то на прецизно дефинираним односима. Бошњака, Срба и Хрвата. Кључни корак мора представљати одмицање од очекивања, прије свега у Сарајеву, да ће им странци као арбитри донијети цијелу државу на пладњу, те прихваћању реалности. Једнако тако Срби и Хрвати требају уклопити своја очекивања у реалне оквире, а не оне какви су били 90-их прошлога стољећа. ЕУ је наша заједничка будућност и по моме суду једино те интеграције могу помоћи да се лакше договарамо“, истиче Крешић.

Ђорђе Вуковић, пак, не жели да запостави ни утицај великих сила. „Запад сутра може да запали фитиљ, прекосутра да га угаси. Тако функционишу велике силе у односу на Балкан, такав је Балкан по себи, тако је скројена и дејтонска БиХ. Та чињеница да зависите од интереса и од хирова великих сила судбина је балканских држава и њихових народа. Мантра о европској перспективи Балкана није од јуче, али та Европа не зна ни шта ће са собом, али зна да са нама неће и не може. Сулудо би било жртвовати све за ту мантру. БиХ може овако да траје 30 година, може можда и 300, као што је трајала мање више кроз цијелу своју историју“, закључује Вуковић.

Докле год је, додаје Вуковић, БиХ заробљеник своје ћуди, својих кратковидих елита, своје вјечне неодрживости, у њој ће живот бити животарење. Бар у томе има континуитет, искуство, бесмисао.

Извор: p-portal.net

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: