Чомски о (зло)употреби интернета и (не)праведном свијету

Аврам Ноам Чомски, амерички лингвиста, философ, писац, професор универзитета и дисидент. Чомски је данас најутицајнији критички мислисац у свијету, чије поље дјеловања и интересовања обухвата лингвистику, информационе технологије, идеологију, савремено друштво, политички систем, образовање и низ других са овим феноменима повезаних тема. Чомски је професор лингвистике на Масачусетском институту за технологију. Заслужан је за развој теорије о генеративној граматици, која се сматра највећим доприносом лингвистици направљеним у 20. вијеку.

Професор Чомски је у посјети Google Cambridge одговарао на питања гуглера:

Рекло би се да је ваш став о могућој злоупотреби интернета у прво вријеме гласио: „Сачекајмо па ћемо видјети“. Шта данас о томе мислите и шта мислите какав је данас однос снага?

,,Па очигледно да је интернет одлично средство за истраживање, стално га користимо. Претпостављам да кад кажете интернет мислите на цио ИТ систем. У сваком случају је користан за активисте и организаторе. Скоро све што активисти раде подразумијева међусобну комуникацију преко интернета. С друге стране, не треба посебно истицати да је то страшно оруђе за системе моћи који преко њега спроводе најразличитије облике контроле и доминације. Не треба да спомињем сазнања о НСА, открића Едварда Сноудена. Комерцијалне институције, као што је на примјер Google, користе га за угрожавање приватности и независности на разне начине. Дакле, однос снага је онакав какав је одувијек био и разлика је све већа. Системи концентрисане моћи ће сасвим логично користити сваку постојећу технологију за доминацију и контролу.

Не можете да отворите новине а да не видите такав примјер. Рецимо ако погледате новине, видјећете један извјештај Асошијетед Преса о неким новим сазнањима о покушајима америчке владе да кроз УСАИД, који би требало да буде организација за пружање помоћи, настави са подривањем и рушењем кубанске владе. Прочитајте извјештај, занимљив је због онога шта у њему пише и шта не пише. Пише да је влада преко УСАИД-а основала – покушала да оснује – неку врсту друштвених медија унутар Кубе који би могли да се искористе за организовање људи у демонстрацијама, а ти људи не би знали за кога раде док протестују. А првобитни АП извјештај, чији највећи део није пренијет колико сам ја видио, каже да је то већ употребљено у многим другим земљама – на Филипинима, у Украјини и тако даље – за организовање демонстрација против владе, па се постављају многа питања о томе шта се дешава у свијету. Ово је једна од техника коришћених за субверзију, доминацију и контролу. Узгред, ово је Обамин програм, није Бушов.

То што тамо пише је занимљиво. Али и оно што не пише је занимљиво, и у томе се огледа моћ интернета. На интернету можете брзо да сазнате оно што не пише, ако потражите. Не пише да је овај програм – који се наравно не зове субверзија већ ширење демократије и тако даље – да је овај програм дестабилизације кубанске владе део дугогодишњег рата који САД воде против Кубе.

Погледајте историју односа САД и Кубе – они трају од 1820. Наши оснивачи су у Куби видјели наш наредни освајачки поход. Куба нам је била пред носом, морали смо да је приграбимо док смо се ширили и постајали највећа империја свијета. Нисмо могли то да учинимо 1823. Постојала је једна препрека – Британци. Били су превише јаки. Британци су били наши највећи непријатељи већим дијелом 19. вијека. Али су велики мислиоци, попут Џона Квинсија Адамса – великог стратега – то препознали. Он је рекао да иако не можемо сада да добијемо Кубу, „она ће нам пасти у руке дјеловањем закона политичке гравитације, као што јабука пада са дрвета“. Што значи, кроз неко вријеме, када Америка мало ојача. Британци ће губити снагу и ми ћемо моћи да преузмемо Кубу. И управо се то догодило. Године 1898. Куба се ослобађала од Шпаније, а Америка је интервенисала у такозваном ослобођењу Кубе. У ствари, било је то спрјечавање Кубанаца да ослободе Кубу. Америка је преузела то острво – између осталих. Порторико и Хаваји су украдени од сопственог становништва исте године, а Куба је постала колонија – практично колонија.

Значи, догодило се нешто врло интересантно што је и данас веома релевантно. О томе се не говори, међутим можете то пронаћи на интернету ако желите. Под претњом силе, САД су наметнуле споразум Куби, такозвани Платов амандман, према којем је Куба препустила Америци контролу над источном Кубом – дакле над дијелом који ми зовемо Гвантанамо. Случајно у тај дио спада и главна лука Кубе – једина лука оријентисана ка Европи, гдје би требало да се одвија највећа трговина. Наравно, Кубанци се ту ништа нису питали, ми смо ову територију само преузели. И држимо је већ 110 година. Куба је покушавала да је врати, али ми је не дамо. Та територија за нас нема никаквог стратешког интереса. Користи се за складиштење избјеглица. Рецимо, кад Хаићани бјеже од монструозних диктатора које ми подржавамо у Хаитију, по међународном праву требало би да их прихватимо као избјеглице. Али ми их умјесто тога шаљемо на Кубу – у Гвантанамо – као у складиште. Наравно, користи се и као мучионица. Кубанци траже да им је вратимо, а ми нећемо. Да ли вас то подсјећа на нешто што се управо дешава у свијету? Да. Русија је преузела Крим. Баш као што смо ми узели источну Кубу пре 110 под пријетњом оружја. Нисмо је формално отцијепили, али смо њоме завладали.

Русија полаже много већа права на Крим него Сједињене Државе на дио Кубе. Крим је претежно руски. Тамошње становништво већином подржава Русију. Стратешки је веома значајан, то је једини руски излаз на топло море. Ту је смјештена руска флота. Граничи се са Русијом. Русија је окружена непријатељским војним савезом – НАТО пактом. За њих је Крим од великог стратешког значаја. Гвантанамо нама не значи ништа. То је само средство за подривање Кубе – за спрјечавање кубанског развоја. И Сједињене Државе, наравно, воде рат против Кубе од 1959, када се Куба коначно ослободила. Америка је одмах отпочела напад на Кубу под Кенедијем. Организована је огромна терористичка операција да „сручи све земаљске страхоте на Кубу“, по ријечима Артура Шлезингера, из његове биографије Роберта Кенедија који је за ово био задужен. Свијет је за длаку избегао уништење. Био је то главни фактор који је довео до ракетне кризе. А наставило се и после тога. Тероризам са Флориде трајао је готово без престанка.

Поврх тога, траје економски ембарго за дављење ове земље, коме се противи читав свијет. Погледајте гласове – годишње гласање у Генералној скупштини УН, о коме се овдје не извјештава. Гласа се 180 против два – САД и Израел. Понекад им се придруже Маршалска острва или тако нешто. Па све је то позадина оне агенцијске вијести о данашњем покушају подривања кубанске владе. Да се вратимо на интернет, занимљиво је шта јесте а шта није лако доступно, јер људи то не виде. Нећете наћи ни реч о овоме што сам испричао у штампи, или у неком коментару или расправи, мада је врло актуелно. Није у питању нека давна историја. Ту нам је пред носом, али не види се. И када се вратимо на снагу интернета, мислим да она зависи од нас. Не користимо је. Не користимо овај ресурс у сврхе за које се може користити – да пробије ћутање, угњетавање, доминацију, терор, насиље, и да покаже људима реалност свијета.

Дакле, интернет је потенцијално сјајно оруђе, али само ако ријешите да га користите. Ако одлучите да га оставите у рукама приватне силе или система моћи, било државних или приватних – они ће га наравно користити за угњетавање, подривање и доминацију. Али у питању је избор. Не мора тако да буде.

По вашем мишљењу, које су најефикасније стратегије за изградњу праведнијег и мирнијег свијета, и које су најзначајније тековине покрета Оцупy, Арапског прољећа и украјинског устанка на Евромајдану?

Па, то су све прилично различити догађаји, мислим да се не могу спајати. Знате, историја не тече само праволинијски. Има напретка, има и назадовања, и то често паралелно. Рецимо, ако погледамо последњих 50-60 година у Сједињеним Америчким Државама, постигнут је знатан напредак у развоју мирнијег и равноправнијег друштва.

Најдраматичнији примјер су вјероватно женска права. Она су потпуно другачија него прије 50 или 60 година. Можда се неко не сјећа, али ако погледате историју САД, у вријеме америчке револуције, жене нису биле људска бића. Биле су имовина. Америка је преузела британско обичајно право, а по британском обичајном праву жена је власништво свог оца, а затим прелази на свог мужа. Тако је, на пример, један од аргумената против давања права гласа женама гласио да би то било неправедно према неожењеним мушкарцима, јер би ожењен човјек имао два гласа, пошто ће имовина очигледно гласати попут свог власника. То је био закон САД. Ако погледате како се разграђивао, тај принцип је потпуно напуштен тек 1975. Те године је Врховни суд донио одлуку да жене имају право да буду поротници на федералним суђењима. Дакле, да буду људи попут свих осталих, то потиче из Велике повеље слобода из 13. века. Жене су правно прихваћене као равноправне 1975. То је био дио велике промјене у америчкој култури започете још 1960-их, као један од главних резултата тадашњег активизма. И има доста других сличних ствари.

Рецимо, противљење насилној агресији је далеко веће него прије 50 или 60 година. На примјер, погледајмо Кенедијеву инвазију на Јужни Вијетнам. То је израз који, претпостављам, никад нисте чули, јер није у колективној свијести. То се заиста догодило у реалном свијету, али није се о томе писало и није дио америчке историје. Године 1962, Кенеди је наредио америчком ваздухопловству да започне бомбардовање Јужног Вијетнама, одобрио је хемијско ратовање да уништи усјеве и тако протера народ из села. Отпочео је велике програме за груписање људи, што се свело на концентрационе логоре, да би осујетио подршку герилском покрету који је рушио владу постављену од стране САД. То је инвазија. То се догодило, али не у нашој свијести. Разлог зашто није у нашој свијести је зато што није било противљења. Објављене су неке репортаже, у извјесној мјери је било познато, није било потпуно тајно, али никог није било брига. Нисте могли да натјерате људе да разговарају о томе. Мислим, сјећам се да сам почетком шездесетих буквално покушавао да држим предавања у неким дневним собама. Толико сте људи могли да сакупите.

То је почетак шездесетих. Године 2003, Сједињене Државе су извршиле инвазију на Ирак. То је био први пут у историји империјалног свијета да је дошло до масовних протеста прије инвазије – огромни протести у целом свијету, па и овдје. Моји часови су отказани јер су студенти жељели да их откажу и да оду на демонстрације. То је било 2003. Добро, ово није спријечило рат, али га је ограничило. Често се сматра да демонстрације нису ништа постигле. То је грешка. Сједињене Државе нису могле ни да помисле на дјела каква су Кенеди и Џонсон могли да спроведу без оклијевања. Било је гадно, али нису бомбардована густо насељена градска подручја бомбардерима Б52, није покренут хемијски рат за уништавање усева. Многе вијетнамске страхоте нису ни разматране. Било је страшно, али не онолико страшно.

Добро, све је то напредак. Постоји и назадовање. Дошло је до реакције центара моћи против цивилизацијских ефеката 60-их. То је неолиберални напад на становништво које траје већ читаву генерацију. Зато су, рецимо, реалне зараде мушкараца данас на нивоу из 1968. За читаво становништво, реалне зараде су на нивоу од пре 30 година. Већина становништа трпи стагнацију или пад, док се огромна концентрација богатства слива у руке сићушног сектора становништва. То је углавном дјелић једног процента који храни политику. Политичка моћ одражава економску моћ. Врховни суд је баш јуче задао још један ударац демократији у свом чврстом залагању да наруши функционисање демократског система, препуштајући полуге власти неизмјерно богатима. У реду, то се дешава. То је Мекаченова пресуда од прије пар дана. Добро, то је назадовање. И те ствари иду паралелно. Тако функционише историја. Дакле, на који начин може да се оствари напредак? Па, као што је рекао Мартин Лутер Кинг – усмјерањем тока историје сопственим трудом и активизмом. То је једини начин који је икада успијевао. Историјска путања се повија онако како ми одлучимо да је повијемо. У књизи „Хопес анд Проспецтс” поредите Обаму и Буша. То је било прије четири године. Шта бисте данас рекли?

Као што сам рекао за ток историје – у неким стварима ситуација је боља, у другим гора. На примјер, поменуо сам Гвантанамо. Гвантанамо је био главни центар за мучење. Добро, данас се вјероватно мучење не одвија у Гвантанаму – бар не оно што ми зовемо мучење. Запамтите, САД има посебну дефиницију мучења која се разликује од дефиниције остатка свијета. Тако се на примјер у свијету изолација сматра мучењем.

Погледајте Конвенцију против тортуре – међународну Конвенцију против тортуре. Боравак у самици – попут других облика психичке тортуре – сматра се мучењем. И јесте мучење. Покушајте да се закључате у собу на неколико дана и видјећете шта ће се догодити. Дакле, то је врста тортуре. У Сједињеним Државама, то се сигурно дешава у Гвантанаму. Али је и рутинска појава. То се редовно догађа у затворима. Ако посјетите неки затвор строго затвореног типа, то су мучионице. Људи су затворени 23 часа дневно у малој соби. Човек од тога полуди. Дакле, мучење – оно што ми називамо мучењем – не спроводи се у Гвантанаму. Спроводи се тортура, али се спроводи у затворском систему у цјелини, а тај систем је прави међународни скандал. Дакле, то је побољшање. Није величанствено, али је побољшање.

С друге стране, ту су и програми за надзор – не морам да вам причам о њима, већ све знате. Углавном су Обамини. Дестабилизација Кубе коју сам поменуо – то је нови Обамин програм. Најгора глобална терористичка кампања која се данас одвија је Обамина кампања глобалних егзекуција. Кампања убијања беспилотним летјелицама. Обратите пажњу да се у Сједињеним Америчким Државама поведе расправа кад он одлучи да убија Американце. Као што је Авлаки, на примјер. Па се онда расправља да ли је то легитимно или није. Али шта је са другим људима? Људи који се убијају су само осумњичени.

Да се вратимо 800 година уназад на Велику повељу слобода. Ако желимо да обељежимо њену 800-годишњицу, то је следеће године – вјероватно ћемо тада оплакати њен нестанак. Основни концепт Велике повеље је оно што називамо претпоставком невиности. Она гласи да слободан човјек не може бити подвргнут државном кажњавању без одговарајућег поступка – без суђења пред поротом. Истина, „слободан човјек“ је био врло ограничен концепт у 13. веку. Наравно, није обухватао жене, није обухватао људе који нису слободни и тако даље. Током вјекова се концепт постепено ширио. Уписан је у наш устав, такође са ограничењима – 14. амандман и друга ограничења. Али сада се сужава.

Беспилотна кампања елиминише претпоставку невиности. Функционише на следећи начин: Обама и његови савјетници се окупе уторком ујутру и одлучују кога ће тог дана убити. Концепт кривице значи да је Обама одлучио да те убије. То је значење појма кривице данас. То је регресија која нас враћа 800 година уназад, и прилично је озбиљна. Међутим, још је озбиљније што се о томе не говори. Једина ствар о којој се разговара је убијање Американаца. Да ли су Американци нека посебна врста? Ко каже да смијете да убијате друге осумњичене? Понекад се прича о колатералној штети, у смислу „шта је са људима који су само стајали близу и погинули?“ Па, да – то није добро. Али шта је са људима који су гађани? Они су осумњичени. Нисте доказали ништа о њима. То је само неко кога влада жели да убије.

То важи и за домаће право. У ствари, ја сам један од тужилаца у поступку којим нисам нарочито задовољан. То је тужба поводом НДАА (Натионал Дефенсе Аутхоризатион Ацт) коју је покренуо Крис Хеџис, заједно са неколико других тужилаца. НДАА је закон донијет под Обамом – он је рекао да није њиме задовољан, али га је потписао – који омогућава неограничено задржавање у притвору. Продужава принцип неодређеног притвора за осумњичене – написан је на такав начин да би могао да обухвати и америчке грађане. То није изричито написано. На то се односи тужба. Али овај концепт омогућава неограничени притвор за људе оптужене за пружање подршке непријатељима САД. Шта значи подршка? Па, ако кажете „можда имају право“, или тако нешто. Да ли је то подршка? Није смешно. Тужба се односи на један мали део – на чињеницу да може да се примени на америчке грађане. Мислим да је то сувише уско. Не би требало да важи ни за кога, не би смела да постоји таква ствар као што је неодређен притвор. То је криминално. А идеја пружања подршке непријатељу је толико бесмислена да такав концепт не би требало да постоји као закон. Али то је узак случај о Американцима и он се уклапа у оквир овдашњег дискурса. Мислим да такав оквир не треба да прихватимо.

У ствари, погледајмо један Обамин судски процес – један од главних Обаминих напада на грађанске слободе. То је процес за који већина вас вjероватно није чула, али да сам на вашем мjесту потрудио бих се да се информишем, то је предност интернета. Холдер против Пројекта хуманитарног права – државна тужба Врховном суду. Држава је добила. Холдер је државни тужилац. Пројекат хуманитарног права је била група која је давала правне савjете – понављам, правне савете – групи која се налазила на списку терориста САД. Узгред, у питању је ПКК – курдска група. Влада САД је назива терористичком групом, тако да се налази на списку терориста. Пројекат хуманитарног права им је пружао правне савjете. Обамино министарство правде одлучио је да ово прогласи материјалним помагањем тероризма. Некад је материјална помоћ терористима значила да дајете оружје некоме из Ал Каиде. Али ово је проширено и на пружање правних савjета некоме на државном терористичком списку. А ако погледате судску расправу, то би можда могло да се примjени на некога ко ради интервју са Насралахом, вођом Хезболаха. Или на некога ко можда савjетује неку групу да пређе на ненасилни метод борбе. Ово би се могло сматрати материјалном помоћи под Обамом.

То је огроман напад на слободу говора и на обичну, елементарну правду – а прошло је скоро без коментара. Сада можемо да се запитамо – зашто бисмо уопште озбиљно схватали терористички списак? Шта је терористички списак? То је кад извршна грана власти каже да сте ви терориста. Ставим вас на списак и то је то. Нема судске контроле, нема одбране. То је само извршни акт ауторитарне државе. А ако погледате историју терористичког списка, она је застрашујућа. На примjер, Нелсон Мандела је био на списку терориста јер је Реганова администрација прогласила његову групу, Афрички национални конгрес, једном од најзлогласнијих терористичких група на свиjету, посто се борила против апартхејда који је Реган подржавао. Добро, то је дакле терористички списак. Мандела је био на списку до приjе четири године, када је била неопходна специјална уредба Конгреса да се он скине с терористичког списка. С друге стране, узмите рецимо Садама Хусеина. Он је скинут са списка 1982. јер је Реганова администрација жељела да Ираку обезбиjеди оружје, па да би се то урадило легално, морали су да га скину са терористичког списка. Заправо, тако је остало једно празно мjесто на списку, па су уписали Кубу. Зашто? Зато што је Куба до тада била изложена већем броју терористичких акција него све остале државе свијета заједно, углавном из Флориде. То је списак терориста.

Дакле, осим што је комичан у томе како функционише, читав концепт је скаредан. Зашто би држава имала право да унилатерално одређује ко је терориста? Да ли ти људи имају права на то? Не, немају. Да ли имају право да убијају људе који упишу на списак терориста? Не, немају. Да ли имају право да оптужују неког за материјално помагање терористима ако тај неко пружа правну помоћ људима које су они прогласили за терористе. Што даље идете, утолико постаје екстремније. То су Обамине иновације. Па, историја не иде праволинијски. Ја лично мислим да би Буш био још гори..

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: