Професионалац
1 min read
Са тренинга 1981 г.
Пише: Мијо Перуновић
Професионалац сам постао са своје двадесет и три године, послије првенства Европе одржаног маја 1981. године у Тампереу, на ком сам освојио сребрну медаљу. Изгубио сам финалну борбу против Александра Кошкина (СССР) судијском одлуком 4:1. Меч у коме сам био бољи, упркос томе што сам од средине 2. рунде боксовао са тешком повредом (сломљеним ребром). И умјесто да одбраним европску титулу из 1979-те, и будем проглашен за најбољег боксера шампионата (о чему ме је, уочи финала, као о већ донесеној одлуци, обавијестио тренер Мирослав Поповић), под ињекцијама против болова, враћао сам се кући тужан… А кући… нико ми ни на који начин, није уопште честитао сребрну медаљу са ЕШ-а… Разочаран и огорчен, доносим одлуку да напустим бављење спортом…
У каснијим годинама сам се често борио са собом, и жалом који би ме с времена на вријеме сустизао, прекоријевајући ме због те брзоплете одлуке, желећи да одбраним оно што се одбранити није могло… Тај потез је био производ моје огорчености, увријеђености и незадовољства, као и потребе да се свима на тај начин осветим, доводећи их у ситуацију да се кају и жале, због неправди које су ми чинили. У то вријеме сам мислио да је то компромис, између жеље и увјерења да још могу толико тога постићи, и одлуке (коју сам био донио) да се више не бавим боксом. Сада знам да сам направио велику грешку, јер, отишао сам у годинама у којима сам се тек формирао као боксер, и у свакој наредној сам био бољи, снажнији, зрелији, смиренији… А, конкуренција у аматерском боксу је бивала све слабија. Сада сам дубоко убијеђен, да бих се „накупио“ титула и медаља са највећих такмичења, да нисам отишао…
А, на тај пут сам кренуо послије једне изненадне посјете: Крајем јуна, у мој стан долази Раде Перковић глумац из Сплита, нудећи ми да постанем члан профи-кампа који су оформили њих четворица пријатеља – пословних људи, љубитеља бокса, а ком су већ приступили Бенеш, Русевски и Рубељ, увјеравајући ме да ћу најкасније за годину дана бити првак Европе. Причао ми је да су он и његови компањони добро организовани, да су материјално обезбијеђени, да имају подршку Бориса Крамаршића (менаџер Мате Парлова) и Италијана Сабатинија (једног од најмоћнијих људи у профи боксу), да су већ направили план наших наступа широм Југославије, и да ћемо бити прави бум у свијету профи бокса. За почетак планирају да у Шапцу 24. октобра одрже своју велику промоцију, и мој први профи меч…
Одговорио сам да су услови које ми нуде примамљиви, али да мoрам да о свему размислим. Знао сам да ако кренем тим путем, више ми нема повратка, па иако сам био сит свега, свих неправди са ринга и око њега, и огорчен на људе из клуба и спортских институција, ипак сам негдје у души прижељкивао да ме неко од њих позове на разговор и одврати од планираног потеза. Боже, како ми је тада требао разговор са неким старијим, ко ми добро жели, ко ме разумије, воли, ко би знао да ме посавјетује, смири, заустави… а, није га било!
Новине су већ увелико најављивале мој прелазак у професионалце… нико ме није позивао на разговор…
Послије два-три мјесеца, на једном тренингу тренер Гојко Радуновић (који је био алфа и омега у клубу) ме упита:
– Мијо, идеш ли у професионалце?
– Идем – одговорих.
– Бојим се да ћеш погријешити – узврати он.
И то је било све…
LEGENDA.
Vaskrsnuce Istorijska Njegoseva Crna Gora Srpska Sparta.
Mijo moj veliki prijatelj iz detinjstva stari komšija iz naselja 4 Jul veliki pozdrav od tvog druga Boba!
Bio sam djecak od 10ak godina kada sam u Banjaluci gledao mec Slavija-Buducnost.Boksovali su Rubelj i Perunovic. Nezaboravan mec.Tada je Rubelj pobijedio.Sjeta me uhvati kada se sjetim te lige.
Podgorica je bila prava varos, dok su Perunovic i njemu slicni, bili sinonim toga grada.
Jedan I neponovljivi za koga smo svi bili
Legendarni Mijo Perunović…