Проф. др Душан Крцуновић, предсједник Матице српске у Црној Гори
Од историјске мисије Матице српске у Црној Гори, преко борбе за достојанство српског језика и културе, до изазова који чекају младе нараштаје у времену кризе образовања и вриједности – у разговору са предсједником Матице српске – Душтва чланова у Црној Гори, проф. др Душаном Крцуновићем, отворили смо кључна питања савременог тренутка. Говорили смо о настанку и развоју Матице као „острва слободе“ у мрачним временима, о улози Цркве и интелектуалне елите, о поразима који то нису и борби која не престаје, али и о плановима за 2026. годину, у знаку великог јубилеја српске културе. Ово је разговор о језику као идентитету, култури као отпору и одговорности као моралном избору
Преузимајући одговорност предсједника Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, настављате мисију и борбу која је отпочета прије више од деценију ипо. Колико се та мисија измијенила током година које су за нама?
Прије свега, оснивајући Матицу српску – Друштво чланова у Црној Гори руководили смо се идејом да је најбољи начин на који можемо заштитити, очувати и афирмисати историјске вриједности српског народа на простору данашње Црне Горе да са организујемо под окриљем имена, угледа и ауторитета најстарије српске институције културе, књижевности и умјетности којој је припадао и Петар II Петровић Његошод 1845. године. Након формалног установљења 17. августа 2010. године, уз безрезервну подршку тадашњег предсједника Матице српске, академика Чедомира Попова, почели смо да окупљамо и ширимо чланство из редова наших академаца, професора, независних интелектуалаца, писаца и умјетника.
Убрзо смо отворили и Књижару са читаоницом у Подгорици која је постала средиште урбане културе, азил слободоумности и својеврсно „острво спаса“, да се изразим ријечима физичара Макса Планка, својевремено упућеним колегама као савјет како да опстану у мрачним временима. Установили смо и сопствену издавачку дјелатност са којом је то острво слободе почело полако да се шири, заједно са све већим јавним значајем, интелектуалним угледом и друштвеном улогом Матице. Захваљујући томе успјели смо да задобијемо и велико повјерење наше Цркве, на челу са митрополитом Амфилохијем који је јако волио Матицу и култну Књижару у којој смо и промовисали његову чудесну књигу о Његошу. Првих десет година постојања Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори био је период великог замаха, али и изненадног и растућег ишчекивања друштвеног ослобађања које се све више предосјећало. Напокон, као и већина грађана Црне Горе, детронизацију тродеценијског деспотизма, дочекали смо bona fide, као прилику за нови друштвени почетак.
Шта је оно што нас очекује у новој календарској години у оквиру активности Матице? Да ли, као предсједник, планирате неки другачији приступ раду Матице?
Предстоји нам наставак богате и разноврсне издавачке дјелатности чији је квалитет потврђен признањима за издавачки подухват на сајмовима књига у Београду, Подгорици и Херцег Новом. Треба наставити са мисијом која би се могла описати ријечима Петра Џаџића, „литерарна електрификација“, што је захтјеван задатак, имајући у виду завидне билансе проф. др Радојке Вукчевић, проф. др Драга Перовића и проф. др Јелице Стојановић који су поставили висока мјерила руководећи Матицом. Пред нама је захтјев а организација пете Љетње школе српског језика за странце за коју је већ заинтересовано десетак полазника из Грчке. За потребе те Школе, али и за друге дјелатности Матице неопходно је призвати више омладине која воли да чита, да самостално и критички мисли, да се стваралачки исказује како би мијењала друштвени амбијент у складном споју традиције и модерности. Јер, истинска елита ствара културу једног народа, као што и та култура ствара елиту.
Проф. др Душан Крцуновић, предсједник Матице српске у Црној Гори
Када говоримо о статусу српског народа у Црној Гори, шта сматрате нашим највећим изазовом?
Статус српског језика у уставно-правном и образовном систему је понижавајући за заједницу његових говорника која има неспоран историјски континуитет и која је најбројнија. Упркос тој историјској, научној и демографској чињеници, српски језик је брутално ишчупан из црногорског правног и образовног система. Дјеца говорника српског језика још увијек не могу да чују, па ни да изговоре право име свог матерњег језика у школама, још мање у њима могу да изучавају књижевност која је настала на српском језику, нити историју народа коме припадају. Понижавајући положај српског језика у Уставу Црне Горе и непостојање имена наставног предмета и уџбеника по којима се он изучава производи далекосежне последице и одраз су друштвеног стања у коме је историјско и научно знање обезвријеђено, у коме влада релативизам, произвољност и сведопуштеност, најзад, у коме треба да се привикнемо на резултате насиља на начин преименовања језика и додавања два слова.
Изборити се за праведан статус српског језика у овој постфактичкој и противправној стварности у 2026. години у којој обиљежавамо 190. годишњицу од штампања Србског буквара на Цетињу, баш у вријеме владике и владара Петра II Петровића Његоша, биће велики изазов за све нас.
У том контексту, који су наши порази а које побједе као колектива? Можемо ли говорити о томе уопште, или гесло „нека буде борба непрестана“ брише и побједе и поразе?
Наш хелениста Милош Ђурић је писао како је „старим Грцима агон био као друго дисање“. То важи и за српски народ који такође одликује агонални менталитет. Његош и Марко Миљанов су својим дјелом оплемењивали тај менталитет формулишући на свој начин оно што слови као „закон агона“ који налаже човјеку сталну борбу за човјечност. У тој борби има самоодрицања и приношења себе на жртву за друге, али нема губитника и поражених. Заправо, одустајање од људске борбе за човјечност, која је библијска категорија, значило би стварни пораз.
Наша историја нас је добро припремила да свему будемо наредни, што значи да не смијемо да се пасивизујемо, ако хоћете и да постанемо деполитизовани, агорафобични и незаинтересовани за опште добро заједнице.
Однос држава Црна Гора и Матица српска. Шта нам можете рећи о томе?
На прагу смо 2026. године у којој обиљежавамо двјестогодишњицу од оснивања Матице српске. Друштво чланова Матице српске у Црној Гори се својим часним радом на пољу културе изборило за право да од државе Црне Горе буде препозната као институција културе од националног значаја. То није само питање стандарда у економском смислу те ријечи, него статуса у симболичком смислу. Ако је дан у коме је рођен Његош – први члан Матице српске из Црне Горе – постао Дан културе као државни празник, и ако је наше Друштво чланова Матице српске постало неодвојиви дио културног живота у Црној Гори, нема препрека да се уваже наши легитимни захтјеви за статусом у коме одавно обитавају неке сличне институције користећи средства из државног буџета. Убрзо ћемо упутити наш захтјев најважнијим адресама у државним институцијама, уз наду у позитиван исход.
<
Проф. др Душан Крцуновић, предсједник Матице српске у Црној Гори
Коју бисте поруку послали млађим нараштајима који стасавају у данашњој Црној Гори као отац, професор и предсједник најважније организације у Срба у Црној Гори?
Полазећи од овог трећег, порука би гласила да чувају и његују традицију наших предака, што значи и српску језичку и књижевну културу. Наша традиција и култура посредују нам дуго историјско искуство заједнице чије су моралне и естетске вриједности прошле кроз „мајсторско решето“ времена. Познавање и дисциплиновано свједочење тих вриједности условљава разборито расуђивање у свагда промјенљивим и непредвидљивим околностима живота у савременом свијету.
Када је ријеч о прва два својства, не тако давно важило је увјерење да су нам родитељи били први учитељи, а учитељи други родитељи. Ако бисмо на основу стања у нашем друштву могли да изнесемо закључак да живимо у времену кризе родитељства, јер родитељи све мање имају времена да се посвете васпитању потомства препуштајући његов одгој паметним телефонима и друштвеним мрежама, и кризе образовања, које се своди на обуку за радни процес и надметање на тржишту рада, онда за једног родитеља и просвјетног радника можда и није толико неупутно да се, умјесто позитивне поруке позове на Стендала који је једном записао да су нам „родитељи и учитељи природни непријатељи“. У том случају, треба тежити (само)образовању које, као нешто што је вриједно по себи, смјера на то да се постане истинска личност, жива икона Божија, самовласна и кадра да свој живот учини непостидним и вриједним живљења у заједници са другима.
Бити личност није лако, ако то значи и супротстављати се духу времена и мислити упркос, али са добром намјером и без гордости.
1 thoughts on “Проф. др Крцуновић: Наша историја нас је припремила да свему будемо наредни, не смијемо да се пасивизујемо”
jedini spas srpskog naroda u C.Gori,je obrazovanje na osnovi Srpskog,Dositejevog i Vukovog ,naučno dokazano,istorijski ovjereno,akademski potvrđeno.
Srski narod,mora imati svoje škole,od osnovnog,di fakulteta ,na maternjem jeziku,uz punu pažnju SRPSKE ISTORIJE.Takva,srpska institucija,ne smije imati nikakve kontakte sa crnogorso ustaskim obrazovanjem,i njihovom istorijom.
jedini spas srpskog naroda u C.Gori,je obrazovanje na osnovi Srpskog,Dositejevog i Vukovog ,naučno dokazano,istorijski ovjereno,akademski potvrđeno.
Srski narod,mora imati svoje škole,od osnovnog,di fakulteta ,na maternjem jeziku,uz punu pažnju SRPSKE ISTORIJE.Takva,srpska institucija,ne smije imati nikakve kontakte sa crnogorso ustaskim obrazovanjem,i njihovom istorijom.