Проф. др Борис Брајовић: Његовим стопама. Како би Платон данас поступао

Поводом Свјетског дана философије на Филозофском факултету организована су предавања проф. др Бориса Брајовића и доц. др Душана Крцуновића.

Професор Борис Брајовић је одржао предавање на тему „Његовим стопама. Како би данас Платон поступио“, док је Душан Крцуновић говорио на тему „Платонова филозофија и проблеми савременог свијета“.

Предавања су одржана у четвртак, 18. новембра, у свечаној сали Филозофског факултета у Никшићу

Његовим стопама. Како би данас Платон поступио

Предавање проф. Брајовића преносимо у цјелини:

Ово насловно питање је парафраза једне религијске дилеме у којој је личност Исуса замјењена фигуром Платона а долази из популарне теолошке публицистике у коме се проблеметизује могућност успостављања дјелотворне политичке заједнице. Питање како би данас Платон поступао и куда би нас одвео када бисмо обукли његове ципеле овдје ће бити проширено на једну чини ми се подстицајну провокацију за мишљење: Да ли је могућа актуализација философских идеја у једној свеобухватној, тотализујућој стварности филополитије или философске државе. Можемо ли живјети оно што мислимо или још значајније, да ли је могуће мислити оно што ће оживјети? И да ли би такав диктат остварења једне философске идеје да мишљење производи живљење био деструктиван за само мишљење. Мисао која не би била успутна животу него би га конституисала у његовој конкретној политичкој стуктури.

И да ли је могуће да једна девтероканонска наратизације попут философког говора постане нормативно канонска. Не мислим овдје о оним консеквецијалистичким варијаблама које би доносиле унапређење или усавршење постојећих политичких структура већ на онај ризик једначине мишљење-живљење који би био остварен у цјелини, у универзалној интепретацији која би долазила из философског круга. Да ли философски живот може бити бољи од политичког или религиозног? И да ли је свако од нас који смо инфицирани философском педесетницом некада помислио да ће наше мишљење бити релеватно и конституишуће за стварност а не маргинално и периферно. И у контексту овога говора на Филозофском факултету у Никшићу, да кажем једну интригантну чињеницу, да је Црна Гора данас једина европска држава која нема ни у једном свом граду именовану улицу по било којом философу. То није само симболички важно већ и суштински одређујуће за културолошку вриједност коју неко друштво интегрише као своје оријентације. Каква је снага европских интеграција ако оне не проистичу из аутентичног и добровољног прихватања тих истих вриједности.

Белведерски протести испред Цетињског манастира и одсуство античких философских личности у нашој урбаној ономастици на најбољи начин осликавају антрополошко мјесто-Црну Гору која се празни од историјског, идентитетског и релацијског смисла. Европа без хришћанства и античке философије је безглава неман. Али шта би нам Платон одговорио на ово и оно иницијално питање? На то није могуће једноставно одговорити јер не знамо шта је Платон или било који мислилац збиља мислио. Уколико пратимо Платонову аргументацију у спису Држава тамо ћемо ће откривамо нацрт преобраћења у филозофски начин живота, на начин да се оснива нова врста заједнице која се разликује од политичке заједнице и њеног начина живота – филозофска заједница. А опет то је у Платоновим Законима модификовано у концепт филозофије која може (само) да трансформише и побољшава постојеће политичке заједнице. Ако је вјеровати Михаилу Епштајну ми врло тешко можемо знати шта мисли овај или онај мислилац, јер он на исти начин не мисли ништа. Фуко ће промовисати појам дискурса као текста без аутора. Истина од Платона, управо од њега, почиње философија ликова, оних мисаоних фигура који кроз другог актуелизујемо сопствене увиде али као туђе, остајући према њима увијек у дистанци и могућности одрицања од њих у сваком тренутку.

Делез и Гатари су зато философију свели на концептуалну персону. Гдје оно као да Платон мисли кроз лик Сократа гдје лик постаје „истински субјекат“ иако то није и на тај начин анулира потенцијалност философског мишљења јер мисли увјек неко што а не неко ко. Фигура двојника је простор сталног подударања и размимоилажења између онога ко као мисли и онога шта се мисли остајући у регији несводивости и неухватљивости. Самим тим би и свака прича о философској држави не само да би остала неиспричана већ и немогућа. Али откуд онда прича о философији као начину живота. Џејмс Аријети ће у својој књизи Interpreting Plato: The Dialogues as Drama дати једну могућу интерпретацију и одговора на то питање. Аријети ће кроз анализу осамнаест од двадесетосам Платонових дијалога устврдити да их треба читати као драмска односно позоришна дјела, са свим нејасноћама и неизвјесностима које садрже књижевна дјела а не философске дискурсе.

Требало би да читамо Платона, каже он као Софокла или Шекспира и да видимо аргументе као подређене драми. Теза књиге је, да Платон није имао намјеру да читамо његове дијалоге, као тезе о филозофији већ да их је писао као прозне комедије и да је очекивао да ће његова публика на њих реаговати као такве. Аријети поткопава уобичајену слику Сократа као интелектуалног хероја и идеалног филозофа, описујући његово понашање као грубо, дивљачко, безобразно, лукаво, и увредљиво. Он пише, на примјер, да Сократови аргументи у Горгији нијесу сасвим разумни или практични за овај свијет и критикује Сократа што је потпуно равнодушан према стварности. „Вријеме је да оживимо Платона – не дискредитованог Платона идеализма, већ другог, Платона драмског платонизма“, закључује Аријети. Мотивисан овим увјерењем и пратећи ову аргументацију, Мартин Пухнер у Драми идеја представља историју модерне филозофије као историју филозофије са становишта драме и позоришта. Из позиције постхуманизма оптерећеног данас моралног и сваког другог релативизма тек је сада немогуће замислити идеју о универзалној изводљивости философског начина као потенцијално најбољег живота. Петер Слотердајк ће зато опет кроз фигуру Ничеовог Der tolle Mensch – доброг или лудог човјека али у сваком случају циника, показати немогућност позиције у којој се данас налазимо а посебно статус мишљења. Grundstimmung епохе постхуманизма и кључне цивилизацијске парадигме Слотердајк налази у слици нагнуте равни коју метаболише из Ничеовог 125 параграфа из његове књиге Весела наука који гласи: “Шта смо урадили кад смо одвојили ову земљу од њеног сунца? Куда се сада креће? Куда се ми крећемо? Одмичемо ли се од свих сунаца? Зар не падамо непрестано? Унатраг, постранце, према напред, у свим смеровима…?“.

Слотердајк од свих падова извлачи онај „пад напријед“ који карактерише савремени социокултурни европски битак оличен у идеји прогреса и слободе односно нагнуте равни по којој јуримо ослобођени од свих мјера и начела. Нагнута раван је политика, начин живота који нијесмо изабрали али сад у тој нагнутости само клизимо ка провалији у којој ћемо се стропоштати. Савремени човјек је у слободном паду и не мисли о философији као начину живота већ о истинитости закона гравитације. Ниче није једини филозоф који је довео у питање тврдњу да је филозофски начин живота нешто што у принципу може постићи било ко, у било које вријеме и на сваком мјесту, и да је то најбољи начин живота. Много прије њега Макијавели ће у својој политичкој философији промовисати сопствене вриједности политичког начина живота које су независне и од спољних чинилаца али и од философије. Декарт, Хобс, Лок и Русо само ће наставити на овом трагу напуштајући идеју о философском животу као најбољем начину живота.
Све ове праксе проистекле из модерних и посмодерних апорија постављених концепту философског живота довршене су у кључним Ничеовим увидима. Философски начин је могућ у посмодерним критикама од Ничеа само као умјетнички начин живота. Полазна теза ове Ничеове критике филозофије као начина живота је у својој првој премиси једнака оној Сократовој о одвајању филозофије од начина на који се живи само је у питању од чега би се такав живот састојао. Ниче сматра да Сократов избор философског начина живота није био слободан већ наметнут оним „патолошким стањем“ у коме је мислио и живио сам Сократ. У томе је по њему Сократова „дубока илузија“ да „непоколебљива вјера да мисао, користећи нит узрочности, може продријети у најдубље поноре бића, а та мисао је способна не само да спозна биће него чак и да га исправља.“
Цјелину постојања не може по Ничеу изнијети философски живот саздан у сократовској „самопоражавајућој“ пракси, јер тај живот није само рационалан па му је најближа по ритму бића умјетност, то јест музика. Нови, постмодерни „трагични увид“, нада се Ниче, „довешће до увијек нових конфигурација генија, а посебно Сократа који се бави музиком. праксе које могу бити физичке, као у режимима исхране, или дискурзивно, као у дијалогу и медитацији, или интуитивно, као у контемплације, али који су сви имали за циљ да изврше а модификација и трансформација у субјекту који је вежбао њих“.
А ту смо опет на трагу Ars Philosophandi које су мислили Лео Штраус и Пјер Адо. Идеју да филозофија конституише – или би требало да конституише – начин живота ревитовизовао је Пјер Адо као облик духовне праксе или аскезе. За Адоа, античка концепција филозофије као начина живота треба да се лоцира у континуитетима античке филозофске мисли, конкретно, у њиховом појму „духовних вежби“ (аскесис). Према Адоа, лик Сократа је покренуо ову праксу, која је попримила специфичан облик дијалога. Мишел Фуко, пратећи ову мисао усвојио је Адоово схватање да је античка филозофија била „умјетност, стил или начин живота“ и да је та традиција изгубљена у модерној филозофији. Фуко је ову традицију назвао „техникама сопства”. Адо се слаже са Фукоом да су стари говорили о „умјетности живљења” али се супротставља Фукоовој концепцији која се „превише фокусира на ’ја’, или барем на специфичну концепцију сопства“ која личи на „дендизам стил касног двадесетог вијека“.

Адоове „духовне вјежбе“ да би најпрецизније описују античку филозофију која настоји да ангажује не само ум већ и машту и емоције. „Духовне вежбе“ су супституција „етичких вјежби“ или „мисаоних вјежби“ јер древне филозофске вјежбе нису само морална или интелектуална обука, већ заправо трансформишу визију свијета практичара и доводе до „метаморфозе личности“. Према Адоу, ова трансформација није само резултат нових идеја већ читав нечији „психизам..
Штраусова концепција филозофског начина живота заснована је на поновном откривању античког схватања филозофије као потраге (еротске тежње) за знањем цјелине, а друго као посвећености скептичном погледу на нашу способност да икада достигнемо такво знање. Штраус је изразио ово као „покушај да се мишљења о цјелини замјени знањем о цјелини.“ Пошто је знање о цјелини неухватљиво, људска бића га у основи доживљавају као одисејевску носталгичну потрагу. Зато филозофија није у сукобу са политиком само због политичке претње коју потенцијално представља већ тиме што има сопствене, унутрашње циљеве који се разликују од политичких. Философски живот је трагање за изгубљеним бићем које ће увијек измицати у тој политропичној потрази. Али на крају нијесмо одговорили на почетну дилему.

Можда би могли одговор потржити код Питагорејаца који су практиковали оно што су мислили. Један од главних дјелова њихове праксе су биле акусмата („ствари које се чују“), кратке максиме које су се преносиле усмено а што наводи Аристотел, у фрагментима његове сада изгубљене расправе о Питагорејцима. А акусмата је философска шапат који може чути само онај који нам је у близини и физички и духовно, можда слична овим шапатом који сам Вам ја изговорио а чуле су га само у овој соби.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: