Прочитани

Пише: Емило Лабудовић

Кажу да је краљ Никола, негдје при крају живота, на питање за чим највише жали, одговорио „да му је најжалије што ће му свијет упознати Црногорце“! И упознао нас је, до сржи. Најновију дијагнозу нас и као народа и као државе, сматрали се овима или онима, дала је европска комесарка за питања проширења, госпођа Марта Кос.

Без обзира на евидентан руски утицај, Црна Гора неће бити руски „Тројански коњ'“ у ЕУ, тврди госпођа Кос. И сасвим је у праву, јер, кад је ријеч о спољној политици и нашој позицији међу народима Европе, ми смо одавно престали да будемо „Тројанци“ и од цијеле синтагме остало је само оно „коњи“! И то не неки од оне племенитије врсте, арабери или липицанери, рецимо, већ они троми и тешки, „штајерци“, подесни само за вучу и тегљење. А то што у последњих тридесетак година трпимо и под чиме стењемо, сумњам да би и они поднијели.

Чињеница да госпођа Кос долази из амбијента у којем су „штајерци“ парадигма за цјелокупни национални став, омогућава јој да нас препозна већ на први поглед. И није до ње, госпођа је својом функцијом стекла право да нас шиша као овце и на наш рачун лупне шта јој је воља, ругло је што је ова њена опаска овдје схваћена као похвална и добронамјерна. А то што се Црна Гора свим силама труди да улазницу међи коње госпође Кос плати незапамћеном мржњом према Русији и свему руском, историјска је брука чију ће сјенку генерације и генерације наших наследника вући као терет који ни један коњ не би поднио.