Природа нас је упозорила, човечанство треба да се рестартује

Бразилски редитељ и визуелни уметник Карим Ајноуз (17. јануар 1966) са филмом „Невидљиви живот” победио је прошле године у Кану („Известан поглед”), на 48. Фесту, па и на онлајн фестивалу Moj OFF на којем је оборио рекорде гледаности. Његова мелодрамска прича о снази сестринства, снази жена и анализа патријархалног друштва какво и ми познајемо, наишла је на одличне одјеке и српске критике и српских гледалаца до којих је овај филм по затварању биоскопа ипак стигао.

Ајноуз је „Невидљиви живот” посветио својој мајци Бразилки (отац му је пореклом Барбер из Алжира) и женама из породице чија је искуства упознао и упоредио са ликовима сестара Еуридиче и Гиде Гушмао из романа Марте Батље. Први пут у својој уметничкој каријери, коју је прво почео као архитекта да би се после школовања у Њујорку у потпуности предао визуелној уметности и режији (уједно је и креативни саветник и предавач на универзитетима), Ајноуз се посветио мелодрами и резултат тога је фасцинантан.

Пандемија је и у његов живот унела промене, свет се зауставио, неизвесност влада, опрез је императив, а како се Карим Ајноуз са свим овим носи сазнала сам, после дуже потраге за њим, током нашег разговора посредством скајпа, који је сада у целости пред нашим читаоцима.

Где сте Карим, у Бразилу или Берлину?

У Берлину.

Срећом по вас, ту је много боље.

Много, много боље него у Бразилу. Епидемија се у Берлину држи под контролом, инструкције за понашање становништва у овој ситуацији су јасне и прецизне, здравствени систем функционише. Много је боље него у Бразилу где је хаос…

Како се ви носите са свим тим? У изолацији сте? Како проводите дане?

У потпуној изолацији. На пустом острву и то зато што живим на трећем спрату без лифта, а још имам ово моје тешко повређено колено због којег не могу лако да се крећем. Али, морам вам рећи једно – читава ова ситуација ми је донела и много тога доброг. Живот ми се успорио, стреса је мање, боље сам усредсређен на оно што тренутно пишем, отварају ми се многе теме за размишљање којима пре нисам стизао да се посветим. Чини ми се да мислим и дубље и боље. Суочавам се са собом, као и већина људи, као што то чине и уметници, јер је човечанство достигло једну тачку после које неће бити исто. Пореметили смо многе вредности и плаћамо цех. Морамо да напунимо батерије и да видимо куда ћемо и како ћемо даље. Са друге стране све ово што се на планети дешава, нарочито сада у Бразилу веома ме потреса. Толико смрти, толико опасности свугде, а бразилски председник још увек сматра да је пандемија вируса ковид 19 „медијска фантазија”.

Да, до нас стижу те збуњујуће вести из Бразила. Да ли су ваша влада и ваш председник потпуно свесни опасности ситуације по становништво?

То је одлично питање! Наш председник је монструм, али он на власт није дошао државним ударом него победом на изборима и можда је важније питање ко га је изабрао и зашто је изабрана та фашистичка опција. Његово игнорантско понашање током пандемије, изјаве и инструкције које даје становништву створило је хаос у Бразилу. Министри дају оставке, болест се шири, фашистички режим надире све јаче, распродаје земљу странцима без пара, економија и економска елита имају сву предност у односу на здравље и сигурност људи. Није нормално да се то подржава, али колико знам уз њега је сада око 17 одсто припадника економске елите који му чувају леђа.

Откако је у јануару прошле године дошао на власт као ултрадесничар одмах је „ударио” и на филмску индустрију, увео цензуру?

Да, буџет за производњу филмова смањен је за 40 одсто и уместо да грани која остварује знатне финансијске приносе и у земљи и у свету да подршку, он се определио за потпуну игноранцију и цензуру која штети Бразилу. Ствараоце и читаву индустрију ставио је у срамотну позицију и пред светом показао кукавичку, лажљиву и недостојну владу. Он је одмах прогласио неку врсту „културног рата”, борбу против „левичарске уметности” и промоцију „конзервативних вредности”. Елиминисао је министарство културе и свео га на форму секретаријата у оквиру министарства туризма, јер тврди да „држава има друге приоритете”. У години када је бразилска кинематографија доживела свој пуни процват наша влада нам је уместо радости подарила епитет „контаминираности” и „токсичности”. То је недостатак поштовања какво дуго нисам видео.

Сви морамо да се мењамо и све треба да се мења, човечанство је сада снажно упозорено?

Потпуно се слажем. Као што видимо нисмо најбоље прошли тај први тест. Солидарност је прва поклекла, неолиберализам се у старту „запетљао” и није дао адекватне одговоре. Биће занимљиво пратити шта ће се дешавати, али ситуација са затварањем граница, што је у овом тренутку заиста неопходно, може касније послужити десничарским режимима за још понешто. Много тога ћемо од политичких понуда тек видети, али нас је природа упозорила, а човечанство треба да се на неки начин рестартује. Биће занимљиво видети и како ће уметници на све ово одговорити.

Филмове је сада немогуће снимати а да се не прекрши правило о неопходном дистанцирању, али филм на великом платну ће опстати?

Не можемо да снимамо филмове, али можемо да пишемо сценарија, да припремамо пројекте, да комуницирамо међусобно на начине који су безбедни у овој ситуацији. Мислим да ће филм у биоскопима поново доживети прави бум, јер ће се људи ужелети да га гледају у друштву других људи. Већ и сада цветају биоскопи на отвореним паркинзима, људи гледају филмове из сопствених аутомобила и то је сада опет хит. Филм ће преживети и биће гледан онако како једино и заслужује – на великом платну.

После филма „Невидљиви живот” снимили сте и филм у Алжиру, у земљи рођења свог оца?

Да, никада пре нисам био у Алжиру и сматрао сам да је време да упознам родну земљу свога оца. Снимао сам документарни филм, неку врсту породичне историје и самим тим и „роуд муви”, јер се моја барберска породица кретала. Период који сам обухватио је до алжирске револуције, јер су се тик пред револуцију упознали мој отац и моја мајка. Како сам снимајући овај филм наишао на толико значајних и занимљивих материјала из периода саме револуције, решио сам да од тога направим још један документарни филм. Тренутно на свом кућном компјутеру већ монтирам делове.

Жао ми је што нисте дошли у Београд да лично примите победничку награду на Фесту?

Нисам могао због повреде, али сам био у Београду у јануару.

Како то нисмо знали?

У јануару сам са петоро пријатеља прославио рођендан у Београду! Имам обичај да рођендан славим у некој земљи коју сам и иначе имао намеру да посетим.

Како вам се свидео Београд?

Било је пуно магле, па сам мало шта могао да видим јасно. Видео сам Сава центар и много зграда на Новом Београду тог социјалистичко-утопијског стила. Уочио сам да насупрот мачо-култури у Београду постоје и веома снажне жене. Оно што је сигурно, волео бих поново да дођем. Једном, у неко лепше и сунчаније време.

Политика

Прочитајте ЈОШ:

Уметник из Кучева осликава Храм Светог Саве

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: