Принцип је повезао вјечно с пролазним
1 min read
Часлав Д. Копривица
Зашто нам је Гаврило Принцип и данас важан? Он није само један човјек који се жртвовао, већ неко чији чин, представља пробни камен нашега односа према својој прошлости, али и према садашњости, коначно према себи, а тако ће бити, или би требало да буде, све док будемо „Принципови“, односно све док уопште будемо – своји. Зато би, можда, требало да се искушамо на Гаврилу.
Принцип и другови су својим дјелом начинили међаш не само српске него и укупне модерне свјетске повијести. Уколико се повијесно знање – као што јесте неспорно – не може сматрати једном засвагда закљученим, већ нечим што стално, у свакој епохи, изискује поновно разматрање и преиспитивање, тада и за личност Принципа и његовог нараштаја важи да увијек изнова, када год актуална епоха направи осјетан помак, треба да присвајамо и тај дио наше традиције, и да, присвајајући је, себе искушавамо, не само као некакве тумаче и егзегете, већ и као оне који путем тога треба боље да разумију ко они сами јесу, будући да је и Принципово дјело неопозиво узидано у темеље наше садашњице.
Зато, док нас буде, суђено нам је да се бавимо Принципом – али то није разлог зашто се у наслову овога излагања помиње „вјечност“. Он, прије, лежи у томе што је Принцип својим чином дотакао непролазни узор, показујући како се дјеловањем у времену нешто што се одиграва у димензији протицања може трајно повезати с оним што не може проћи. Спојити вјечно с пролазним – то је, макар из метафизичкога обзорја – највећа и истинска срећа којој се може надати онај ко је пролазан – ако је способан за наду. Гаврило Принцип је то спајање без сумње учинио, али притом без икакве претходне намјере да то постигне, да буде „уписан“ као јунак, да учини нешто по чему ће бити запамћен. Он је поступао само онако како мишљаше да мора, из унутрашњега осјећаја дужности према вишој нужности, много јачој од било какве спољне присиле. Он је само служио – правди, истини, народу, будућности, не замишљајући, према ономе што знамо, како ће икада бити „утиснут“ у некакав национални или интернационални „Пантеон“. С друге стране, и ми овај покушај – без икакве примисли да нашу ситуацију и у чему поредимо с Гавриловом – схватамо као настојање да се (по)служи разумијевању Гаврилове службе, тј. као службу Гаврилу. Њиме би требало да се допринесе реконструисању унутрашње истинитости духовнога свијета нараштаја Гаврила Принципа. За то су нам потребне историјске чињенице, но оне неће бити довољне. Потребан је и напор уживљавања у психокосмос Младобосанаца, што неизбјежно мора бити духовни, тј. пнеуматски, трансепохални чин.
Гаврило је успио да састави непролазно и пролазно, не стога што је трајно уписан у повијесницу „најзанимљивијег“ од свих стољећа, зато што је својим пуцњима означио (суштински) крај „дугог“ XIX стољећа, те (суштински) почетак „кратког“ ХХ стољећа, већ зато што је управо то био унутрашњи смисао онога што је урадио: свједочити непролазни живот онога што је вјечно, што није уведено ни у једном времену, нити у иједноме може бити укинуто. Свједочење није пуко одржавање у памћењу, већ чин који има стваралачку намјеру – да се саможртвовањем, ништењем својега живота, створи будући, бољи, праведнији, једном ријечју: животнији живот. О тој христоугледајућој самосвијести свједочи Гаћиновићево схватање да је идеја националног револуционара: „као Крстоносац пронијети своју вјеру и побиједити клецајући и умирући.“ У истом смислу смијера и кључни дио Принципове омиљене пјесме Симе Пандуровића насловљене као Данашњица:
И не створимо л’ ништа сами собом,
Завршићемо бар јад ових дана,
Бићемо, ипак, темељ својим гробом,
Новом животу без данашњих мана,
Бољем животу што бар нечем води,
Ако не часном миру, оно рату,
Ако не срећи, а оно слободи.
Част – намјесто безусловнога мира, слобода – ако већ не срећа, темељ – гробом; то је морало стајати у ненаписаноме јеванђељу Младе Босне.
Gavrilo Princip je terorista!