Прије кише

Пише: Драган Бојовић

Кажу да је Соломон, један од најмудријих из античког свијета, непрестано на руци носио прстен на коме је писало: „и то ће проћи.“ Кад би га снашла каква невоља, или кад би пак доживио неку нарочиту радост или узбуђење, погледао би натпис на прстену и пацификовао своја осјећања, успостављао изнова унутрашњи спокој и равнотежу без којих човјек, у ћудљивости животних збивања, лако може да изгуби себе.

Ову древну мудрост тешко је, међутим, слиједити у нашој учмалој, готово бајатој друштвеној стварности. Јер, код нас се све упорно понавља и никад ништа „не пролази.“

Дугогодишњи континуум усплахиреног себедоказивања и улизиштва према једној декадентној власти учинио је, не само да изгубимо себе и свој унутрашњи мир, већ и да сасвим поништимо било какав облик баласта и мјере у животу заједнице, без којих, како је говорио Платон, нема уређене државе.

Да не говорим о манијакалности и некој врсти, да је тако назовем, „ексцентричне дистрофије“ црногорске власти, кад наступа грабеж, прогон и груба сила према политичким противницима. Ова владарска болест погађа нас стихијно, у тренуцима крајњег делиријума и очајања, кад је звјерка власти рањена. Ту више није ријеч само о уобичајеном противзаконитом и неморалном поступању, већ о наглашеном иморализму, јавном потирању свих етичких вриједности, отвореном пренебрегавању чак и привида друштвено прокламоване правде и правичности.

Паде ми на памет Сузана Мугоша. Сјетих се Сретена Радоњића, Марте Шћепановић, Луиђа Шкреље. Сјетих се и оног судије Ћуковића, који је Милана Кнежевића првобитно осудио на седам мјесеци робије. Памтим и ове друге, који су му тамновање умањили на четири мјесеца, и тиме тобоже „исправили“ претходну „правду.“

Увијек је било оних који су судили ослањајући се искључиво на каприце и прохтјеве шефа режима, али чине се никад овако траљаво, брутално, срамно. Роберт Музил нам је у свом „Човјеку без својстава“ дао погодну дијагнозу за такво стање ствари, називајући га „каканија“. Овдје није ријеч само о позицији у којој је деградирано друштво, институције, држава, већ и појединац. Јер одсуство реда у држави еманира неред у души грађанина, и вице верса.

Шта ћемо, међутим, са оним, насушно потребним, стоичким „издржи и уздржи се“? Може ли човјек ипак да се уздигне изнад сопственог пораза, свеопштег пораза? Хоћемо ли овако издијељени, корозирани, посвађани, смоћи снаге да устанемо из „каканије“, да изнова успоставимо какав такав ред. Библијски Јов је знао да су сви који су видјели његову „погибао“ застрашени, али је сам без страха у свом страдању већ осјећао предукус побједе, предукус слободе. Да ли ће ово наше „што не пролази“ ипак ускоро „проћи“? Има ли наде?

Када је једном нови свештеник дошао у село, сеоски намјесник затражи од њега да, као човјек Божији, посвједочи своју вјеру и призове кишу. Дуго је, наиме, владала суша, а намјесник је посијао њиву. Свештеник је покушавао да се оправда, говорећи да његов посао нијесу враџбине, већ молитва, али узалуд. Да намјесника не би удаљио од цркве, смишљао је неко спасоносно рјешење, неко прихватљиво обећање и, на крају, рече оно што је по њега било најрискантније: „У реду, киша ће пасти за два дана!“ Забринут и погружен, свештеник се цијелу ноћ молио да испуни обећање, све док га у рану зору није прекинуо други сељанин, имућан и утицајан, који је имао нови захтјев: „Чуо сам од намјесника да ће киша пасти за два дана. Мени то никако не одговара, јер сам тада заказао славље, покиснуће ми гости. Одложи кишу за још који дан!“ Свештеник је пристао на ово илузорно помјерање, не знајући шта друго да учини. Но, поподне су дошли други мјештани, са новим захтјевима: „Немој никако да пустиш кишу прије идуће недјеље. Постављамо кров на кући и не можемо раније да завршимо“, рекоше једни. „Нама киша ништа не значи ако не падне сјутра, усахнуће нам усјеви“, рекоше други. Саслуша свештеник све ове захтјеве, а онда мирно рече: „Драги моји, када договорите дан у који ће Вам свима одговарати киша, јавите ми, и ја ћу умолити Господа да Вам је пошаље.“

Е, сад, опозиција се, мимо свих очекивања и обичаја „ратовања“, овог пута углавном договорила. И премда „све је таштина, и тлапња духу“, лијепо је видјети како власт очајава у сусрет предстојећим изборима. Јер мора једном проћи и оно што „никад не пролази“.

Киша ће, вјерујем.

(Аутор је члан предсједништва ДНП-а и функционер Демократског фронта)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: