Пријатељи и ривали

Када су канцелар Шредер и предсједник владе Путин 2001. године основали форум “Петербуршки дијалог“ који окупља представнике двију земаља из области политике, економије, културе, науке многи су могли уочити двије ствари. Прво, да ће у турбулентном времену разних транзиција и непредвидљивих догађаја на међународном плану сам форум у свом раду имати многа искушења. Друго, како год се одвијало његов рад, овај њемачко-руски форум представља, без сумње, наставак једне велике историјске традиције односа између два народа.

У овом краћем прегледу њемачко-руских историјских односа почнимо баш од имена града у којем се одржава овај форум, Санкт Петербурга, гдје ћемо врло брзо уочити трагове међусобних веза.

Петро(в)град

Сматра се, и то нетачно, да је Петар Велики дао по себи име новом граду на сјеверозападу Русије. Овај велики руски државник се, ипак много скромније, опредијелио за свеца Петра, чије је име сам носио. У складу са идејом европеизације Русије, имену је додат суфикс бург примарно из традиције њемачких градова, па је престоница модерне Русије названа Санкт Петербург. Када је у Првом свјетском рату Њемачка, 1. августа 1914, Русији објавила рат, револтирани Руси су бург замјенили ријечју град, па је име промијењено у Петроград. Име Петроград је 1924. замијењено називом Лењинград, све до 1991. Тада је земља поново постала Русија, а граду је 1991. враћено изворно име Санкт Петербург.

Руско-њемачка крв

Остајемо у Санкт Петербургу и уз помоћ дневника француског амбасадора у Русији, Мориса Палеологуа, одмотавамо један занимљив запис.

Наиме, Александар Пушкин је у једном салону Санкт Петербурга, током ватрене расправе о фамилији Романов, наручио флашу вина и шест чаша.

Велики руски пјесник је напунио вином прву чашу рекавши окупљенима у салону да је то руска крв Петра Великог. Затим је напунио вином пола друге чаше испунивши остатак водом, притом објашњавајући да је то крв Ане, ћерке Петра Великог и његове друге жене, Катарине Скавронски из Балтика, иначе њемачког поријекла. Пушкин је налио једну четвртину треће чашу вином па додао три четвртине воде указујући да је то крв Петра III, сина Аниног и Карла Фридриха, њемачког војводе од Холстејна. Славни руски пјесник је у четврту чашу налио једну осмину вина, остатак допунио водом утврдивши да је крв Павла I, сина Петра III и Катарине, њемачке пинцезе. Када је стигао до шесте чаше, крв Александра III је представљало тридесет други дио чаше.

Поменути француски амбасадор, пасионирани познавалац руске историје и династије Романових и очигледно импресиониран пјесниковом методологијом је 1915, дакле осамдесет година послије Пушкина, наставио исту занимљиву анализу. Француски дипломата је забиљежио у свом дневнику да је крв царевића Алексеја, сина цара Николаја II чинила двјестапедесетшести дио вина, дакле руске крви, у чаши.

Романови су временом били предоминантно њемачке крви. Њемачки крајзер Виљем и руски цар Николај II су се у писмима ословљавали надимцима Вили и Ники. Све до атентата у Сарајеву 1914. године након чега ће у долазећем рату рођаци Вили и Ники изабрати супростављене ровове.

И многи брачни изабраници руске аристократије блиске двору били су њемачке принцезе и принчеви.

И не само крв…

Разумије се да руско-њемачка повезаност у два посљедња вијека није била само династичког карактера. Напротив, снажни односи су се развијали у областима економије, културе, политике…

Русија и Пруска су биле савезнице у посљедњој и одлучујућој фази борбе против Наполеона.

Њемачке стручне колоније су у вријеме Катарине Велике, заиста велике руске државнице њемачке крви, су дале огроман допринос развоју руске пољопривреде, посебно у зони ријеке Волге. Слично се догађало у индустријској производњи. Крајем XIX вијека помоћ се одвијала дјеловањем њемачких стучњака, али и улагањем њемачког капитала. У једном другом времену, политичко-идеолошки битно различитом, 1929. године, њемачка индустрија је значајно помогла реализацији Стаљиновог привредног плана.

Њемачка је у Русију извозила и модел јавне администрације, систем образовања, студије умјетности, нарочити музичке.

Њемци су били класици и инспиратори радничких покрета у Русији. Од Маркса и Енгелса до Бернштајна и Роже Луксембург.

Лењин је са Зиновјевим и Радеком априла 1917. “блиндираним возом” прошао њемачком територијом да би стигао у финску станицу, што је била значајна етапа према Русији и долазећој бољшевичкој револуцији.

Истина, и Њемачка ће се 1919. наћи у вртлогу револуција са свим хаотичним токовима.

Њемачки је био радни језик III интернационале са сједиштем у Москви.

Иако су Њемци као побједници на источном фронту Брест-Литовским споразумом 1. марта 1918. наметнули Лењину и Троцком тешке услове, само четири године касније тајним договором у Рапалу је омогућено војсци Вајмарске Републике да се обучава у Русији. Тиме су двије државе заједно заобишле одредбе Версајске конференције.

На супротним странама

Погледајмо сада другу страну медаље, дакле периоде када су двије земље тежили да једна другу поразе, прије свега војно. У два свјетска рата Њемачка и Русија (Совјетски Савез) биле су на супротним странама.

Негдје 1938. године, када су се рапидно погоршавали односи између нацистичке Њемачке и комунистичког Совјетског Савеза, Стаљин је дао задатак великом режисеру Сергеју Ејзенштајну да филмом обнови национално сјећање на велику историјску личност руске историје Александра Невског и његову побједу над тевтонским витезовима током битке на залеђеном Чудском језеру. Филм “Александар Невски” примамо је имао патриотску улогу приказујући Њемце као

вјековне непријатеље, дакле представљањем Реда тевтонских витезова као претече нацистичке партије.

Након њемачког напада 22. јуна 1941. почиње велика совјетска ратна епопеја, велика побједа послије опсаде Лењинграда, одбране Москве, борби на зидовима Севастопоља и великог ратног преокрета након Стаљинградске битке.

Прагматизам

Али, већ по некој традицији, двије земље су након ратова релативно брзо успијевале да обнове везе и успоставе сарадњу. Разумије се, сарадња у могућим околностима. Па и у условима подијељене Њемачке послије Другог свјетског рата. Тако је канцелар Аденауер већ 1955. посјетио Москву. У току Хладног рата, од Аденауера, преко Бранта и Шмита све до Кола, разрађиване су, и на практичан начин, нове странице класичне њемачке остполитик. Шредер и касније Меркел са Путином су остварили високу сарадњу посебно на економском плану, па су двије земље имале статус привилегованих партнера.

Упркос осцилацијама условљеним међународним потресима, а посљедњи се збио у Украјини, њемачко-руски односи остају изузетно важни за даље геополитичке процесе, па и за оне глобалног карактера. Без сумње, гасовод на Сјеверном мору остаје грандиозан инвестициони подухват двију земаља који ће детерминисати многе, прије свега економске, процесе на међународном плану.

Као што многи сматрају да је њемачко-француски тандем битно условљава европску стабилност и даље динамике на Старом контитненту, тако нису без озбиљних аргумената многи који у њемачко-руској сарадњи виде главни мотор евро-азијског партнерства.

А историја потврђује да су у периодима када би одустајале од међусобних антагонизама (који су ишли и до претензија ратног уништавања), Њемачка и Русија успјевале да реализују огромне потенцијале сарадње и афинитете на разним плановима.

Понекад су то и примјери и духовног карактера, рецимо када Жозеф Рот са пута у Русију 1926. године за Франкфутер Зеитунг пише из Одесе: “Права је срећа што сам на путу по Русији. Другачије никада не бих упознао самог себе”.

Али много су чешћи примјери односа и сарадње између двије земље заснивани на прагматско-рационалним основама.

У Калињинграду, руском граду, заправо својеврсној руској енклави у Европи, бившем њемачком Конигсбергу, граду Емануела Канта, постоји споменик том великом њемачком филозофу. Спој, на извјестан начин, идеализма, рационализма, залагања за дефинисање међународних правила у Кантовој мисли би могао бити добар путоказ за наставак плодних веза Њемачке и Русије.

Ипак, даљи односи, које очигледно имају богату историјску традицију, примарно ће зависити од реалполитичких приступа до којих држе државне елите у обје земље.

Када данас, 10. маја, њемачка канцеларка Ангела Меркел буде у Москви, отвориће се, истина, у новом, сложеном међународном контексту, нова страница, заправо наставак ове наше приче. Богате садржајима и обртима, у сваком случају, занимљиве историјске саге.

Миодраг Лекић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: