Приче о Марку Миљанову
Пише: Милан Богојевић
Некада се говорило да је вечно само оно што је уклесано у камену, лично сматрам да вечно остаје и оно што се „уклеше“ у душу једног народа а можда најбољи пример за ову моју тврдњу јесте чојство и јунаштво Војводе Марка Миљанова.
Марко Миљанов Поповић рођен је 25. априла 1833. године у Медуну (Црна Гора) о његовом раном детињству мало се тога зна. Углавном сви хроничари који су се бавили Марковом биографијом као следећу ставку у његово животу наводе 1856. годину када је дошао у Цетиње и ушао у службу кнеза Данила као перјаник.
Марка описују као човека џиновског тела, отвореног, искреног, поштеног лика… Из његових очију сева она срчаност која пркоси смрти, а његов ход је еластичан, пун окретности и снаге.
Своју војничку славу стекао је предводећи црногорску војску у борбама на Фундини у августу 1876. када је задао коначни ударац турским снагама и донео можда најважнију победу у рату за независност Црне Горе.
Након ове победе Војвода Марко Миљанов преузима улогу градоначелника Подгорице а ратни извештачи такмиче се у хвалоспевним текстовима.
Спиридон Гопчевић пише да се Марко “овенчао у овом рату бесмртним ловорикама. У самој Црној Гори сматрају га првим јунаком и најбољим војсковођом. Немачки научник Бернхард Шварц је писао након окончања рата да је Марко “најчеличнији“ од свих Црногораца. Италијан Франћеско Киниго пише о њему као о новом Гарибалдију. Кажу да је управо ова изненадна популарност у народу била и главни камен спотицања између њега и Књаза Николе што је резултирало оштрим сукобом након чега је Марко Миљанов вратио чин Војводе и напустио Државно веће те одлучио да се врати у родни Медун.
Ту у свом родном месту по други пут се рађа Марко Миљанов. Ако се први пут родио као војсковођа, други пут се родио као књижевник.
То „рађање“ је било просто невероватно јер је Марко био потпуно неписмен до своје 50 године. Он се прво описмењује и одмах посвећује литераном раду.
Његов књижевни рад и залагање у народу му ствара још већи угледа и поштовање него пре.
Марко је до своје смрти, написао неколико књига од којих је сигурно најпознатија “Примери чојства и јунаштва“. Та дела су изазвала у тадашњој интелектуалној јавности изузетно позитивне реакције. На пример, најпознатији српски критичар, академик Јован Скерлић се искрено дивио Марку Миљанову. Скерлић, који је докторирао у Францсукој, признаје да је Марко један од “најсветлијих појава наше расе“. Скерлић је високо ценио “Примјере чојства и јунаштва“ сматрајући је “ретком књигом“ из које избија племенитост.
Познати српски писац песник и академик Вељко Петровић је писао да је Марко прави и једини настављач дела Његоша, и да се може сврстати у класике српске књижевности. Али и да Марко у појединим деловима превазилази Његоша.
Човек који је писао о примерима чојства и јунаштва био је најбољи представник и свакако достојан теме. О његовим чујштвима и јунаштвима постоји много примера који су ушли у легенде. Данас се препричавају и наводе када се баш жели истаћи или објаснити дефиниција „човека“.
Када се одлучите да напишете нешто о човеку таквог кова као што је био Марко Миљанов, можда је најтеже одлучити се који од његових људских подвига истаћи. Тако сам се и ја нашавши се пред овом дилемом одлучио за два која мени симболишу сву његову величину, чојство и јунаштво.
Први пример се односи на понуду аустријске дипломатије да предводи, као владар признат од Беча, квазидржавну творевину која би се формирала на граници Црне Горе и Албаније. Аустријанси су играли на карту освете јер је ово била изузетна прилика да се Марко коначно освети Књазу Николи за сва понижења која му је овај начинио али је Марко одмах након што је саслушао понуду поручио аустријском изасланику да одбија све почасти и привилегије, јер не жели да служи Бечу док он гази права Срба у Босни и Херцеговини.
А свом пријатељу касније у писму пише:
И мало је тешко непоштено,
ал’ овакво изгубити стидно,
а не Босну и Ерцеговину.
Та је земља српске царевине
сваколика и нада и снага.
С њом би мога Србин своју душу
одморити, зора да му сине.
Ево, Пеко. чим се разговори,
гледат браћи муке ђе страдају,
гледат срнство како препродају.
нови ланци како му пристају.
Ћесару је уска царевина –
треба му је Босном проширити
и од српства што удијелити.
Други пример и мени врло интересантна прича везана је за веридбу Кнежевића Петра Карађорђевића (касније краља Петра Првог) са црногорском Књегињом Зорком ћерком Књаза Николе Петровића.
Кнежевић Петар је приликом веридбе у Црну Гору донео разне дарове између осталог и шест сребрних сабљи на поклон највиђенијим Црногорцима. Сабље су биле турске, богато украшене на којима је било угравирано „Књаз Петар Карађорђевић“. Једна од тих сабљи била је уручена и Војводи Марку Миљанову као славном јунаку.
Овакав гест се није допао Књазу Николи, касније војвода Гавро Вуковић записаће: „…сила прилика приморала га је да ту прву горку пилулу од свог зета прогута…“. Аустрија која је била против овог брака, некако је све то прогутала, али је поклањање сабљи њихов посланик барон Темел сматрао претераним, па је уложио протест. Књаз Никола као да је једва дочекао овакав расплет, те наложи својим перјаницима да се све сабље прикупе и да се њему предају а он ће их касније поново вратити када прилике буду повољније. И заиста, сабље буду покупљене и смештене код кнеза Николе, све осим једне. И то оне најважније Војводе Миљанова. Он је уместо сабље поручио Књазу Николи:
„Нијеси ми ти сабљу даровао, стога ти је никад повратити нећу, ако је потребита ономе што ми ју је дао, на његов захтјев би ју повратио, иначе никоме другоме“
Кажу да је ово донекле постидело Књаза Николу и да су све сабље одмах враћене својим власницима.
Озбиљно нарушеног здравља Марко у августу 1900. године заједно са својом супругом путује за Беч на преглед код чувених аустријских доктора. Тамо му констатују рак, дају му лекове за болове и препоручују да се врати завичајној клими.
Марко је записао разговор са супругом након што су лекарски прегледи завршени:
„Богати, Марко, шта ти рекоше ови њемачки доктори? Бо’ме, Стефе, ја њи’ов језик нијесам никад разумијева, али сад, чини ми се, лијепо разумијем све. Ови мој непријатељ толико је јак, да се с њим не могу борити ни ја! Него, ‘ајдемо да се још једном видимо са оним нашим пријатељима…”
Марко своје последње дане иако тешко болестан и на самрти користи да умири своје очајне пријатеље. Свом пријатељу кучком командиру поручује да га не жали, јер је он своју мисију испунио, преносећи наредним генерацијама оно што је вредно и заједничко:
„Ја мрем срећан па иако не доживјех да читам моје књиге, а ја ћу у гроб слушат’, како читају унуци мојијех другова.“
Затим Марко истиче:
„Као Куч мрем прилично срећан, а као Србин несрећан и незадовољан.“
Преминуо је у Херцег Новом, “смештен у једну мирну кућу на крају града.
Дан уочи своје смрти , 1901. године, Марко је записао:
„… на аманет ви моја Стефа и моја част. Збогом! Не могу више!“
Марко Миљанов је умро од рака када је имао 68 година.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
SLAVA MRKU VELIKOM SRBSKOME VOJVODI !!!!!!!
Car, junak!
Jedan.
мУ
Па фино ми се краљ одужои, и за себе и за домовину.
Ne moze biti ‘Knjaz Petar Karadjordjevic’ jer ta titula kod srba ne postoji (postoji samo ‘Knjaz Milos’ – falsifikovano srpsko ime za poznatu kis’elu vodu) vec se radi o Knezu.
Bilo bi dobro da se autor pozove na original dokumenta koji ‘citira’ tj u ovom slucaju ko je bio ‘komandant’ kojemu Marko veli da je srbin I dje se cuva takvo Pismo.
Apsolutna je istina da Marko Miljanov nije bio u dobrim odnosima sa Kraljem Nikolom ali je takodje nepobitna istina da je uvijek imao na umu zakletvu koju je dao crnogorskom suverenu – kao kad je onom crnogorskom posrbici I sred Beograda skresa – „… „Bilo bi pametno da umučiš, dijete… Tebe neko utuljuje u glavu zle misli protiv Crne Gore koja te odnjivila i poslala da se, kami, nečemo dobrome naučiš, pa bi valjalo da se držiš prema njoj ka prema svojoj majci. A i jest ti ona majka. Domovina je isto ka majka. A što se gospodara tiče, on je mene vrijeđa, ali… psovati ga na vaganu koji ti neko daje, isto je ka i psovati domovinu…Ali, domovina je vječna i nju u srce moramo da nosimo ako smo ljudi i ako smo pravi njeni sinovi. Domovina može biti ili usred srca ili u potplaće obuće. Iz srca se ona ne izbačuje lako, a ko je nosi na potplaće, ona se liže sa svakijem korakom i iščili ka paučina. I kad se tako izgubi, ondar čoek postaje krdo. Čuvaj se toga, dijete, ka živoga ognja. Čoek bez domovine, ili, što je isto, sa osramoćenom domovinom, više i nije čoek…”
Tako je Vojvoda Marko govorio o svojoj Domovini I svom Kralju…
Bjese li veliki Marko clan srpske akademije nauka ili ne?
Књаз постоји код Срба – погледај Црну Гору на примјер.
То што си навео је био одговор Миљанов једноме студенту у Београду који га је провоцирао да се окрене против Краља Николе, а не о својој етничкој припадности. Молио бих те да прочиташ опет то што си копирао са сајтова, па ћеш схватити да то везе нема са тиме што си мислио.
Поводом писма, тиме су се бавили многи аутори и имаш доста страних и домаћих радова где је то цитирано. А као препоруку, препоручио бих ти да прочиташ „Примјери чојства и јунаштва“ те да се сам увјериш да је себе Србином сматрао. Или још боље, „О Арбанасима“ нпр, ево ти цитати:
„…Али ја с оволико да опоменем, ако би послужило ово онога Србина који се би желио шњима познат или у прилог српства о њима мисли водит’. “
„Ја о’ђен помену’ неке догађаје арбанашке, а река сам да и’ за обичаје зборим. Али нека обичаји и догађаји једно другоме помогну, јер ће у ово и обоје кратко бит’, зато што ја нијесам писмен да о њима пишем обичаје ни догађаје дуго и широко, но само да кажем ономе коме је потребито знат’, и коме су на очино огњиште: а то си ти, Србине, па нека знаш да није мука с Арбанасима ка што се тебе чини, да си далеко ти од њега, и он од тебе!…“
„Још од књаза Данила и књаза Михаила што бјеше кренуло да бидне од Турске Царевине, како се бјеше узрујала Турска Царевина овладало ш-њом незадовољство и на цара и паше који ‘оћа’у обичаје да и’ промијене, па с те неправде, а нешто од cтpa’a књажева и раје, све бјеше поврвјело, од Старе Србије и Арбаније, Босне и Јерцеговине, да се придруже књажевима куд је коме сента, Србији и Црној Гори, да у њи’ помоћи траже, а са султаном војују. Па угасише Срби међусобном мржњом та’ бук свога напретка…“
EЕе црногорци, ни Марко вам не ваља, није добар Црногорац по вашим мјерилима, није он по вама довољно црногорац, треба га разобличит па уприличити наново, по вашем, ко његоша. Само знате онај београдски фрагментић о њему да извучете из контекста, и да га силу на срамоту наопако тумачите, ка и све црногорско што је било. Стидите се сједала кад вам се образ офуцо. Фундину мало ко помиње.
Slava mu!