Прича о причама
Слободан Милић
Пише: Слободан Милић
Идеја да напишем „Зачудне приче“ јавила ми се једне октобарске ноћи, послије сна који сам имао након читања „Дванаест лутајућих прича“ Габријела Маркеса. Међитим, осим идеје за ове приче, постоји и цијела прича о самој идеји. То су, уосталом, двије приче и два свијета. Те октобарске ноћи сањао сам Маркеса са маском Смрти. Али нешто касније сам се најежен питао: „Искушава ли ме то смрт у Маркесовом лику и мами да пређем уклету границу“. Данима и ноћима, сам или уз помоћ некога или нечега без лица и обличја, тражио сам ту границу, али је нијесам нашао. Измицала ми је као дуга. Али, осјећао сам да сам ноћу био с оне стране невидљиве црте, а дању с ове. Уосталом, ништа то није чудно ни необично и нијесам ни први ни једини коме су се такве ствари дешавале. Као умјетник био сам слободан и без предрасуда, као човјек увијек сам носио при себи црвени кончић, за сваки случај. Да није неких необичних ствари и догађаја, које руски формалисти називају „зачудношћу“ или „онеобичавањем“, све би покрило мртвило у општем понављању подражавања. И онда се деси чудо – запнемо за облутак, сјетимо се нечега изненада, сретенемо некога неочекивано, виидимо и доживимо нешто што ни у сну нијесмо могли сањати. А сан није баш за шалу. Оно што се у сну деси није као да се догодило него је стварно било.
– Ја сам исконска Смрт и ријетко се јављам у лику живог човјека, али сам осјетила потребу и твој нагон. Изазвао си ме да ти се јавим. Мораш да напишеш „Дванаест зачудних прича“, јер у твом језику, осим необичних предања постоје и оне неиспричане. Присјети се мало и испитај успомене и приче ће ти се саме открити. Ти их само запиши. Ако то не урадиш, нећу ти се више јавиит и мој лик ћеш заборавити, сбе ћеш заборавити.
Али помислио сам ако оне већ постоје, саме ће се записати, иако језик не мора проговорити баш кроз мене и послужити се мојом маштом. Ако свему томе не дам форму – све оде у неповрат, за свагда.
– Ја дајем форму! – рекло је нешто.
Ја дајем форму бизарноме садржају. Ја сам господар који уводи ред у своје хиљадугодишње сјећање. Од химера и сјенки правим живе ликове, нове свјетове. Махнем руком – и све се окамени, вулкан уставим. Иако машта језика превазилази моју – ја сањам будан, а док спавам хрчем и путујем по неким пространствима у којима будан никад нијесам био. Маркес, да, био је то управо он, умро је тек послије годинудана. Али тада је стигао за тили час да ми издиктира наслове свих дванаест проча. Чије ли су то приче, чије су да су – сад су моје, ја сам их обукао, огрнуо фротирским мантиломсвоје маште. Неки ми приговарају да сам их измислио а други да су их већ раније слушали и да сам их ја однекуд чуо и записао, а трећи да сам их буквално преписао. Но, мене баш брига што ме оговарају, што ми отимају оно што је моје одувијек било и кад није постојало у овој форми. Само, чудио сам се откуда Маркес познаје моје успомене и наше народне приче и предања, обичаје и коријене. Слутио сам да ће то бити величанствен сусрет са сопственим успоменама, које је требало само поживјети онликом. По моме пријатељу Маркесу, ја сам једини који то може да учини. И није се преварио. Пробудио сам се озарен сном. Схватио сам да, ако ово не урадим, више никада нећу бити у своме дјетињству. У току јутарње шетње запео сам за нешто. То више није био облутак. То је била давно изгубљена идеја, нагазна мина у шишкору јутра. Али заморна је прича о тој бизарној, изненадној идеји. О њој ћу неком другом приликом. Сада послије експлозије сакупљам сопствену парчад и наново се сазиђујем. Слажем и склапам своје успомене, у сјећању коме нема почетка. Ти поштовани читаоче, не дај се збунити и вјеруј ми на ријеч. А шта имамо осим ријечи.
У свијету ових прича препознаћеш себе и ликове које будеш сретао и догађаје у свијету мојих прича све је стварно и истинито, иако ће неки који немају појма како се прича рађа, оптужити ме да све сам слагао, а сами не вјерују у оно што ми замјерају.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
