Прича о човеку који је био инспирација за филм „Лепа села лепо горе“

„Лепа села лепо горе“ свакако представља једно од најупечатљивијих остварења српске кинематографије последњих деценија. У филму који је изазвао различита и веома бурна реаговања, али и признања, нарочито због пластичног приказа ратних догађаја несрећних деведесетих, једна од главних улуга инспирисана је трауматичном ратном исповешћу рудара „Колубаре“ Станка Маћашева који се као добровољац прикључио војсци Републике Српске 1992.

Потресну причу о тунелу код Горажда у којем су војници ВРС провели 10 дана говори Маћашев:

„Заиста су нам, као што је приказано на филму, муслимани довели до тунела краву пуну експлозива који су даљински активирали.

Убили су докторку и медицинску сестру, које су санитетским возилом дошле да збрину повређене. Један од наших тешких рањеника се сам убио, јер није могао да издржи болове, а ми нисмо могли да му помогнемо.

Муслимани су успели да извуку убијену докторку из кола, а затим су исекли поједине делове њене главе и послали нам по једној жени која је такође била опасана експлозивом. Срећом, она је услепа да се спасе.

Када нам је нестало воде, четири дана смо пили корсантин из камиона. Али и не само то… У филму је све приказано! (мокраћа)

Све то време, непрестано су падале бомбе и звиждали меци око нас. А ми смо имали само једну заједничку мисао, један договор – да се живи нећемо предати!“

Много је и других детаља толико потресних да, ипак, нису за објављивање. О њима Маћашев и толико година, прича са веома великим напором. Сећања су заиста болна, тешка, што се примећује и у његовом изразу лица.

„И поред свега што смо преживљавали у тунелу, нисмо губили наду. Веровали смо да ће муслиманима попустити концетрација и да ћемо се некако извући. Десетог дана увеће пошли смо у пробој. Рањеници су успели да се извуку и докопају шуме, а ми смо дошли до обале Дрине, у немери да препливамо на другу страну.

Пошто један из групе није знао да плива одустали смо од те намере и преноћили у жбуњу, на два-три метра од реке, до које нисмо смели да сиђемо да нас не би приметили.“

Настављајући причу, Маћашев каже да су се за воду, без које су били већ данима, сналазили тако што су завоје спуштали у Дрину и затим са њих узимали кап по кап.

Тек следеће вечери искористили су смену муслимансе страже, вратили се до тунела и другом страном пошли према српским положајима.

После читаве голготе кроз коју су прошли, исцрпљени, рањени, смештени су у болницу, у коју су се опорављали наредна два месеца.

Првих неколико година по завршетку рата, присећа се Станко Маћашев, било је тешко ослободити се болних ратних успомена, које су га дуго прогањале. Повремено, нека унутрашња сила вуче га да поново посети место немилих догађаја, што га на извесно време смирује. Са неколицином сабораца и даље је у контакту.

Ваља напоменути да се Маћашев као добровољац прикључио војсци Републике Српске и да се одмах одрекао своје војне плате у корист мајке једног погинулог борца, што говори о каквом човеку је реч.

Извор: Отачаство

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: