ИН4С

ИН4С портал

Преживео сваки десети Србин: Истребљење у Пребиловцима отето од заборава – опет се чује људски глас

1 min read

У селу Пребиловци и засеоцима Кулине, Грлић, Брдо, Ријевци, Мрвићи и Краварица живело је око 1.000 становника. Од Илиндана, 2. августа, до Госпојине, 28. августa 1941, од десеторо чељади, у просеку, погибију је избегло само једно – увод је у књигу „Угашена огњишта“ о 61 српској породици, страдалој у Пребиловцима за време Другог светског рата.

Само 174 становника Пребиловаца у Босни и Херцеговини преживела су усташко истребљивање. Из Другог светског рата то село је изашло са свега 255 становника. Данас у њему живи до 50 људи.

„Угашена огњишта“ – књига о српском страдању у Пребиловцима

Књига „Угашена огњишта“ приближава јавности страдање Срба у Пребиловцима и чува од заборава 36 угашених српских огњишта. У њој се налазе списак настрадалих, њихове биографије и фотографије, исповести њихових савременика и слике које сведоче о страдању. Треће, допуњено издање, објављено је ове године.

„Тамо ћете наћи изјаву Ћетка Драгићевића који је био на стрељању и остао жив. Он објашњава како се то десило, кад су одјекнули ти пуцњи, зашто је и како он пао и како се дигао с тог места злочина. У Пребиловцима је рођен и живео је до своје 12 године академик Екмечић. У књизи има и фрагмената његовог говора који је одржао у Пребиловцима када су отворене херцеговачке јаме и кад се из јаме у Шурманцима народ вратио у Пребиловце са својим посмртним остацима. Има ту и изјава Павла Булута, који је данас једини у животу, а био је савременик тих догађаја из 1941. године“, предочава за Спуњтик један од аутора књиге и уредник и оснивач портала „Пребиловци – село на интернету“ Ацо Драгићевић.

Из сведочења Ћетка Драгиевића који је преживео стрељање; фото: Спутњик

Драгићевић истиче да читаоци из књиге могу да добију комплетну слику о страдању у Пребиловцима, јер је саткана уз помоћ разних аутентичних докумената и фотографија у које су аутори имали увид и прича оних који су преживели страдање:

„Ја бих вам најбоље приближио то фотографијом девојака с течаја који је одржан у Пребиловцима 1939. године. На тој фотографији има скоро 50 девојака. Ја сам код покојне Радојке Медан нашао ту фотографију још осамдесетих година. Тад је у Пребиловцима било доста савременика тих догађаја. Забележио сам тачно ко је кога препознао и свака од девојака на тој фотографији је препозната. Има докумената који су пронађени у Дубровачком архиву, који говоре о обиму страдања, а то су документи НДХ. Извештај из Пребиловаца сачинила је Хрватска надзорна служба и он се налази у Дубровачком архиву. У том извештају се спомиње бројка од 800 страдалих. Након рата је било суђење тим усташама у Мостару и ти документи су нам били доступни“.

„Сећање је брана заборава“

Како Драгићевић каже, нема узвишенијег и већег задатка од тог да се учини напор да се именом и презименом забележи ко је у Пребиловцима живео и како је скончао.

„Пребиловци се не могу спомињати без сузе. Важно је да се зна. Кад се нешто зна, када је написано, ваљда ће бити и интересовања код људи да то прочитају и виде, како се не би никада више и никоме поновило. Има примера порицања тога што се десило, али кад се отворе ’Угашена огњишта‘ и прелиста се та невелика књига и спозна се свако има и презиме, свака фамилија, онда се не може рећи да се то није догодило“, напомиње Драгићевић.

Део списка настрадалих Срба

На крају разговора за Спутњик, Драгићевић је посебно истакао један део књиге:

„Данило Булут Барон, срео се у селу са девојком Јоком Медић која је након 14 дана, изашла из скровишта у ком се скривала од усташа тoг злокобног августа ’41 године. Скровиште је било на тавану куће испод црепа. Данило је обавестио да се њен младић Милан Булут-Бего крије у пећини испод Црноглава. Јока је отишла код свог Милана. Тада су се састали и нису се растајали до смрти, после последњег рата, у избеглиштву у Требињу. На породичној гробници Милан је овековечио епитаф: ’Заједно се родисмо, од дјетињства љубав водисмо, заједно шесторо дјеце изродисмо. Ти најљепша жено, за тебе живим и за Тебе ћу умријети‘. Иза њих, поред шесторо деце, остало је и шеснаесторо унучади. Шта би било да није било рата? Пребиловци би били град! Навратите у Пребиловце у којим се дуго није чуо људски глас, ни цвркут птица, ни хрзање коња… Дочекаће вас село које се, у недостатку донација, полако диже из рушевина. На улазу у васкрсло село, с леве стране, налази се Храм васкрсења Христовог, један од најлепших храмова у православљу“.

Књигу „Угашена огњишта“ сачињавали су од 2006. године Ацо Драгићевић, Младен Булут и Миленко Јагура. Цео тираж допуњеног, трећег издања предат је Храму васкрсења Христовог у Пребиловцима, где људи могу да набаве књигу. Дигитални формат је у припреми, а прво издање књиге може се наћи на порталу „Пребиловци – село на интернету“.

Извор: Спутњик

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

3 thoughts on “Преживео сваки десети Србин: Истребљење у Пребиловцима отето од заборава – опет се чује људски глас

  1. Pisite sto vise o ovome.I o ostalim hercegovackim jamama,o Jasenovcu,logorima po Ndh,genocidu u Dolima I selu Velika…Pisite stalno da neznaveni narod zna ko je pravio prave genocide.Sve ovo bilo je mnoooogo prije Srebrenice.Pisite o logorima za Srbe u zadnjem ratu.Samo u Sarajevu bilo ih je 126.O ustaskom tretmanu niksicke grupe u logoru Lora.O masovnom pokolju Srba u Bratuncu I okolini Srebrenice 92/93 od strane divljackih hordi Nasera Orica.Da se lijepo vidi ko je pravio genocide nad nama.Mozda se neki neznaveni Montenegrin opameti…nikad se ne zna.Zato pisite non stop.I oni nama ispiraju mozak godinama Srebrenicom,pa je red I da se za sve ovo sto se tice srpskog stradanja zna.

    16

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Privacy Policy