Превара премијера Црне Горе погоршаће односе Москве и Подгорице

Готово сви црногорски медији су под контролом или Ђукановића или Америке. Режим Ђукановића, који влада већ четврт вијека, припрема судски процес о „покушају државног удара са руским учешћем“. Циљ – да се дискредитује опозиција, која је против уласка у НАТО, и коначно да се поквари однос Црне Горе са Русијом и Србијом.

У Москву су долазили лидери Демократског фронта Црне Горе, удружење бројних партија опозиције. ДФ је противи уласку Црне Горе у НАТО, за укидање санкција Русији, против признавања независности Косова и за очување традиционалног стила живота, који укључује историјскe и братске везе између Црне Горе и Русије.

Опозиционе фракције до сада бојкотују сједницу парламента. У ЦГ влада насиље, јер режим без питања грађана жели да угура ЦГ у НАТО. Москва није једини град гдје црногорски опозиција покушава да пренесе своју тачку гледишта на опасне догађаје у њиховој земљи у последње вријеме. Друга делегација ДФ- у исто вријеме одлази у Берлин. Али Москва је, наравно, и даље посебно мјесто за ДФ јер је један од темеља те политичке позиције очување пријатељских односа са Русијом.

У ексклузивном разговору са новинарима Андрија Мандић је нагласио да се он, као и све присталице ДФ-а залажу за очување националног идентитета од стране Црногораца као дијела српског и православног народа. Према његовим ријечима, режим Ђукановића за више од 25 година владавине намјерно ствара у Црној Гори „нову нацију“, који се заснива на процјени за западне вредности у свом искривљеном схватању, да подрива темеље српско-црногорског идентитета и менталитета. Са ове тачке гледишта ДФ дјелује као партија уједињења, који види у Русији природног савезника и чека од ње подршку не толико у политичком смислу, колико у идеолошком.

Милан Кнежевић, такође, наглашава да је за Црну Гору у цјелини подршка Москве изузетно важна. Огромна већина Црногораца заиста има према Русији изузетну љубав. Понекад те емоције носе ирационалан карактер и не могу се објаснити економским везама или политиком. У исто вријеме, према ријечима Мандића, после избора 16. октобра и тзв. „покушајем државног удара“ од стране власти наглашена је антируска кампања, што и не чуди, јер су готово сви црногорски медији под контролом САД и Ђукановића.

Подсјетимо, око 16 сати на дан парламентарних избора, власт Црне Горе је саопштила да је спријечила тзв. „покушај државног удара“, који је, како су казали, покушали да организују два грађана Русије, неколико грађана Србије, међу којима (рибари, радници, жена од 62 године).

Касније је специјални државни тужилац Миливоје Катнић развио ову идеју. Ову причу су пренијели Гардијан и ББЦ, са подношењем руским либералним медијима и заинтересованим лицима, тако да је ова верзија догађаја мигрирала и у руским медијима. Неко вријеме се писало о депортацији из Црне Горе и Србије појединих руских грађана, па чак и о томе да је шеф ФСБ Николај дошао у Београд да се „извини“ зато шта се догодило (посјета Патрушева је планирана, нико низашта се није извињавао, али они који желе да у то вјерују су повјеровали).

Провокација на дан избора имала је други карактер. После сензационалне поруке о покушају „државног удара“ по Подгорици јуре полицијска возила са сиренама, а излазност бирача нагло пада. То је намјерни „покушај државног удара“, који је опозиција дематовала. У Црној Гори се највише гласа у вечерњим сатима и веома се болно доживљава било какав облик спољне интервенције, тако да је „саучесништво“ у завјери у стању да умањи повјерење гласача у било коју политичку партију.

Неколико дана прије тога Црну Гору је посјетио замјеник помоћника секретара Стејт департмента, Хојт Брајан Ји, који сматра да је стручњак на Балкану. Он је већ радио је у амбасадама САД у Црној Гори и Хрватској, надгледао је Македонију и Бугарску. Ји се сусрео са мањинским опозиционим партијама, али не и са Демократским фронтом. На крају, као што се сјећамо, дошло је до благовременог „покушаја државног удара“, а дио опозиционих странака (прије свега оне које представљају националне мањине – албанске, хрватске, бошњачке) одлучиле су да подрже владајући режим. Разумно, неколико посланика из ранијих опозиционих странака могу на крају да гласају за улазак у НАТО „из личних разлога“.

При томе Мандић, Кнежевић и остатак ДФ-а изјављују, да је и сам процес избора био нелегитиман. Значајан број бирача је гласао, иако одавно живе у иностранству. Али одлучујући тренутак била је измишљотина „покушај државног удара“.

Технички, цијела ова прича се повлачи на два оптужена лица: Александра Синђелића и Мирка Велимировића. Нема доказа о везама ових ликова ни са представницима ДФ-а, нити са грађанима Русије, који су наводно организовавали цијели овај циркус, ни са Братиславом Дикићем – бившим командантом српске жандармерије. Међутим, долазећи са Косова Велимировић је већ признао своју кривицу и у току суђења је спреман да потврди свједочење Синђелића. Он свједочи да су му Руси дали 200 хиљада евра. Велимировић треба да купи 50 „машина“, којим би наоружалигрупу за напад на зграду парламента. Али Велимировић је сам дошао у полицију на дан избора и добровољно се предао. „Гдје сте видјели у историји човјечанства, да се један од организатора пуча сам предао на сопствену иницијативу?“

Александар Синђелић – кључни свједок. Он се сматра лидером радикалне националистичке организације „Српски вук“, чији је изгледа, он једини члан. Ипак, од почетка сукоба у Украјини, он је дошао тамо и прилично дуго радио у штабу Игора Стрелкова, нејасно је како. Познато је да директно у борбама Синђелић није учествовао. Требало је да доведе неке српске добровољце, али се испоставило да нико од „волонтера“ није ни дошао. Синдђелић је био на задатку: прикупљање личних података кандидата.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: